Кад сам ја кренула у основну школу, нису се носиле Најке, Старке, Левиске, Уг чизме су биле научна фантастика, а врхунац модне индустрије представљале су хаљине које ми је баба шила на њеној антикварној Сингер машини. У школу смо (додуше кратко) сви носили плаве униформе, тако да класних одвајања није могло ни бити. Сви смо у школу ишли уредни, чисти, испеглани, девојчицама ниједан прамичак косе није смео штрчати, дечаци су имали уредно потшишане фризуре, хигијеничар је своју дужност обављао свакодневно и с пуно ентузијазма… Касније су дошла нека нова времена, с којима се моја баба никако није могла помирити.
– Срам те било, зашто идеш у тим исцепаним панталонама? – упитала би ме баба, ама сваки пут кад бих навукла своје до бола исцепане левиске.
– Немаш појма, данас се то тако носи.
– Шта ће људи рећи? Фино дете, мама и тата лепо зарађују и баба јој има лепу пензију, а она нема пара за нове панталоне.
– Баба, ове исцепане су дупло скупље него оне читаве, знаш ли то?
– Господе Боже, да сам јуче умрла не бих то сазнала.
– Јесте, помири се с тим.
– И зашто си ту јакну обукла, па видиш ли ти да ти је мала?
– Није баба мала…
– Како није, бог те убио, ни по дупета ти није прекрила, а напољу зима ударила. Чувај бубреге и немој седети на бетону, ни случајно!
– Нећу баба, не бој се. Пазићу се, баш као и увек.
– Чудно неко време дошло – каључила је моја баба.
И тако опет су та времена заменила нека нова и много гора. И шта би моја покојна баба сад рекла, Бог да јој душу прости, за ове нове младе нараштаје и њихов аутентични аутфит?
Баба у улози стилисте
Сећам се кад ми је свако јутро пре школе до изнемоглости гланцала ципеле. Боже могла сам се у њима огледати, кад ме је јурила око стола не би ли ми на главу накачила црвену траку са машном величине главице купуса, не знајући да у седмом основне такав асесоар на глави уопште није био ин, кад ми је чантрала да имам превише шминке на лицу и премало мозга у глави, па кад ми је пре пеглања теглила мини сукње не би ли се од влаге продужиле за пола центиметра… а није ни могла претпоставити да се тадашња моја мини сукња у овом времену уопште више тако не зове. Сећам се кад ми је обасипала мудростима „Само да те отац такву види“, „срам те било балавице“, „где ћеш таква по овој зимоћи?“, „шта ти се десило с косом?“ „ко тебе ожени, црно му се пише“… Све је то радила из љубави, мада ја то тада нисам тако доживљавала. И ко зна, можда баш захваљујући баби, неких ствари ме је ипак било срамота…
Данас… Е данас је срамота онако са стидом уступила место неким другим искривљеним вредностима. Напољу девојчице шетају скоро па голе, с две тоне шминке на лицу, а богами такве иду и у школу па углавном изгледају старије и од својих наставница.
Баш пре неки дан кад сам забундана кренула на посао, обратила сам пажњу на та млада лица која су ме окруживала. Иако је био новембар месец, осећао се мраз у зраку, јутарња температура је била ту негде око нуле, а оне су шетале врло, врло оскудно обучене. Док сам стајала на семафору, поред мене сам угледала такву индивидуу, па стадох да је анализирам, чисто док се не упали зелено. Раскопчана јакна, то ми је прво запало за очи, танушна мајица с дубоким изрезом испод које се назирао тамни брусхалтер.
Панталоне, по Уставу преуске, мислим ако у току дана буде била у прилици да се сагне, ил’ недајбоже седне, па оне ће јој попуцати, по свим шавовима. Патике дубоке, беле, али прљаве, распертлане… На лицу невешто нанешен пудер у праху, вештачке трепавице и кармин у боји труле вишње. Коса искрзана од високопроцентног хидрогена, тамно смеђа са љубичастим крајевима, није уопште деловала неговано, а ни привлачно. Зелено се упалило и ја остадох непомично да посматрам девојчицу која је журно, са слушалицама на ушима и цигаром у десној руци прелазила булевар, не осврћући се.
Да ли неко води рачуна о томе шта деца облаче?
Питам се, има ли она бабу? Бабу, у улози модног стилисте, јер мама се труди колико јој то посао дозвољава, тата се умеша по правилу, кад такве ствари загребу дубоко и кад је маст већ у пропасти, има ли она неког да јој каже да се оваквог изгледа свака нормална и паметна девојчица треба стидети? Има ли неко времена за њу? Јер ја за своју имам, можда не довољно, ал’ ту је и баба да ускочи по потреби…
– Мама, види ову мајицу, купиш ми? – упитала ме је Тања док је погледом „јела“ неку тегет мајицу с неким сличицама по себи.
– Хоћу сине, али прво је пробај да видим је л’ доста дугачка и какав јој је изрез.
Одлази невољно до кабине и излази погнуте главе, схвативши да је пробавање било узалудно.
– Кратка је, не може. Изабери неку дужу.
– Е сад нећу. Кад не могу ову плаву, нећу ниједну.
– Ок, нећу наваљивати.
– Нема везе, кад дође баба купиће ми она.
– Хаха, кажеш баба? –насмејах се, док „ослушкујем“ како се негде тамо и моја баба смеје, плаче и не верује….
Аутор: Јасмина Јовичић
Извор: labella.life