Срамота или спас? Шта се заиста дешава када одведете дете код психолога?
Чињеница је, живимо у времену када се никада више него сада није говорило о темама менталног здравља и колико је оно важно за сваку јединку, без изузетка. Ипак, ако загребемо дубље испод површине, схватамо да смо и даље део средине која осуђује сваку потребу да се обратимо неком стручном лицу да нам помогне да превазиђемо било какву потешкоћу. Људско психичко стање се често сматра нечим чиме треба сами да се бавимо, осим ако нисмо баш дошли до самог руба. Никако да помињемо да се с нечим тешко носимо, да смо депресивни, да нам је потребна помоћ било какве врсте. Наиђемо на прегршт савета који заправо ничему добром не вреде – не измишљај, ниси ни свестан/на колико си срећан/на, какве проблеме људи имају, а ти ту запомажеш и тако даље… после таквих – осећаш се само још горе.
И шта тек онда када је нашем детету неопходна помоћ и подршка? Шта када као родитељи нисмо довољно јаки, стручни, оспособљени да помогнемо том нашем детету? Како се оснажити и без задршке тражити помоћ и, још важније, како то детету представити као нешто што би свако требало без проблема да чини, односно да је то начин да се смислено и одговорно носиш са било каквом потешкоћом?
Још се сећам ,,савета’’ док смо за наше трогодишње дете тражили неки одговор како да му помогнемо. Од „оно је размажено“ преко „то би се лако решило уз две-три ћушке“, до „он манипулише“.
Јер, у њихово време није било никаквих тих ,,модерних болести’’, какви психолози и развојни стручњаци, знало се где је детету место и шта може и не може.
Увек се сетим оне врло истините ,,шале’’ што се помиње у нашим крајевима – С јесени када крене северац да дува и деде нема неколико сати, сви се плаше да се попну на таван и да га потраже… Можда неком духовито, али заиста и јасан приказ тога колико су људи терани да ћуте и трпе, да не показују ,,слабост’’ (иако је то одлика храбрости, ако мене питате).
Срећом, времена се мењају, али тешко и заиста је јако важно радити на оснаживању породица, а чињеница је да су данашњи родитељи заиста активно укључени, едукују се, желе да чине промене. Ипак, и даље смо на међи и под утицајем старијих генерација и тешко је одупрети се, посебно у мањим срединама, а тешко је и филтрирати добре информације од оних мање добрих.
Ми смо дочекали да нам дете крене у школу када смо коначно пресекли и рекли да нам је помоћ неопходна! Касније смо сазнали да нам дете има сензорну дезинтеграцију и оно што је тада почео да ради натерало нас је да учинимо нешто озбиљно. Осетљив на звуке, мирисе и укусе, он је почео са неким радњама које су претиле да пређу у опсесивно-компулсивни поремећај. Рецимо, при одласку у купатило гасио је бојлер, машину, није смео да пусти воду, све због звукова. Ако би возио бицикл и ако би се чуо авион јер лети ниско, он би избезумљено гледао ка небу, потпуно несвестан реалне опасности и да може излетети на пут пред неки аутомобил. Тог момента постало нам је неважно шта ко мисли и постали смо свени да сами то не можемо да решимо. У разговорима са разним стручњацима за дечји развој добили смо препоруку и за правог.
Наредних годину дана редовно смо ишли на часове, како смо их звали, а наше дете је са поносом другарима у разреду говорило да иде код психолога који му помаже да себе боље упозна. Не само да је помогао у томе, већ пошто смо увек били све троје на сусретима, нама је психолог помогао да ми наше дете боље упознамо, да схватимо да никада неће бити ,,у просеку’’ и имаће неке своје посебности, али да је он баш такав какав је савршен.
Психолог нам је помогао и да превазиђемо све те његове мале опсесије и иако нашем детету никада вероватно неће бити пријатно да буде у гужви и на бучним местима или да пробава пуно нових ствари, наше дете је, најважније, научило да може да нам каже да му негде или нешто није пријатно, а ми смо научили да оно нема хирове него да поштујемо његову потребу да буде на мирнијем и, за њега, сигурнијем месту…
Од тада су прошле године, наше дете и сада има потребу да психологу пошаљемо неки његов успех или просто да га поздравимо. Од тада не само да смо оснажени да и за најмању ситницу одмах реагујемо и тражимо помоћ правих људи у одгоју наше деце, већ и друге подстичемо да чине исто. Оно што увек волим да кажем ако ми се неко повери да је због нечега забринут, то је: иди код стручњака, нека те увери да је све у реду. Свакако, шта год да ће бити резултат те процене – можете само да добијете. Уверење да је све како треба, или упутство и подршку да се са било чим носите на прави начин!
Осећам да је на нама, овој генерацији родитеља, задатак да нашу децу подучимо да је брига о менталном здрављу подједнако важна као и брига о физичком и да не само да није срамота потражити помоћ, већ да је то одлика храбрости, одговорности и правилне бриге и за себе и за околину. Не да се не треба стидети, већ поносно треба говорити о свим и најмањим покушајима да подигнемо ментално отпорну и јаку децу, будуће људе, и само на тај начин мењаћемо перцепцију оних који у томе виде срамоту и слабост, али и створићемо генерацију људи којима касније за њихову децу тако нешто неће бити ни упитно.
Аутор: Ивана Никић, коаутор и учитељица ИнфинитУм програма, Тинкер Лабс франшизер и учитељица