Е, сад, видите, у закон је унета и ова тачка: Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више, писао је Радоје Домановић у „Страдији“, коју изгледа знају напамет сви запослени у Министарству просвете Србије, те су у то име поручили српским школама: Реформа школства мора добро успевати, и мора их бити што више.
О нивоу знајна и понашања данас одлучују Министарство просвете, родитељи и таблоиди, док је наставницима одузето право мишљења
И тако од 2002. године спроводе се реформе, све грђа од грђе, почев од озлоглашених „просветитеља“ министра просвете Гаше Кнежевића и психолога Тинде Ковач-Церовић, која је годинама дрмала школским реформама. Резултат је да су читаве генерације ђака функционално неписмене, јер не разумеју шта су прочитали, а попуњавање рачуна за струју им је на нивоу непознате хемијске формуле. По прошлогодишњем извештају Светског економског форума, међу 144 земље Србија се по бризи за таленте нашла на 141. месту, а по квалитету образовног система на 106. месту.
Србија је искључена из ПИСА тестирања 2015. а кривац је Министарство просвете и његови министри који нису на време потписали уговор. У земљи у којој је половина ђака одлична и врло добра, а сваки седми је вуковац, већ годинама не постоји мерило знања. ПИСА тестирање се организује на сваке три године за 15-годишњаке и досад је реформама доносило отрежњујуће резултате. Последње је показало да је више од трећине 15-годишњака функционално неписмено. Наставнике сваке године походе разноразне инспекције из Министарства, које дају упутства о оцењивању – знање се не оцењује него труд, а кад се неко труди да баш ништа не зна и то је неки труд за двојку. Дисциплинске мере скоро да не постоје, осим наставниковог разговора са учеником, који га притом пљује, псује и понижава, јер му у медијима Министарство просвете објашњава да има своја права, а његовог наставника претвара у бирократу који поваздан пише портфолија о својим и ученичким способностима док они не знају да покажу стране света. Али се труде.
Док су годинама дефектолози упозоравали „експерте“ Министарства просвете да не могу деца са сметњама у развоју бити срећнија и успешнија у окружењу које се од њих потпуно разликује, реформатори су 2008. увели у школство чувену „инклузију“, непознату реч са познатим последицама. Ко се славно досетио да децу са менталном ретардацијом споји са децом која имају потенцијал, којих има много више и уништи квалитет њихове наставе? Дефектолози попут др Слободана Мартиновића упозоравали су да од овакве реформе страдају сва деца, а да корист имају само њени творци, који су своје „знање“ наплатили, организатори семинара за дневно стицање знања, невладине организације које су постале важније од дефектолога и родитељи деце ометене у развоју који могу да се хвале да им деца иду у „редовне“ школе упркос томе како се њихова деца осећају. Квалитет наставе је потпуно доведен у питање, јер ако наставник има два таква ученика његов час ће за осталих 20 ђака бити преполовљен. Поједини родитељи схвате да су погрешили па прелазе у посебну наставу. Али, онда су скоро све предности раног третмана ненадокнадиво испуштене, а дете понекад стиже дефектолозима на граници психозе и готово без икаквог знања. Тако су родитељи у Србији проглашени стручњацима који процењују који модел образовања је најбољи за њихово дете, као што су многи преко ноћи осванули као „стручњаци“ за вакцинацију. Јер данас је најпаметнији онај који највише урла.
И док се „експерти“ позивају на искуства у ЕУ, тамо не постоји јединствени систем образовања за особе са сметњама у развоју. У неким земљама сва деца са сметњама у развоју уписују се у редовне школе (Шведска, Шпанија, Грчка), неке земље имају оба система (Словенија, Француска, Чешка), док су неке задржале систем специјалних школа или специјалних одељења (Белгија, Швајцарска). У Немачкој постоји читав тим социјалних радника, дефектолога и психолога који раде са овом децом као са групом, а одморе и само неке часове где је то могуће та деца проводе са осталим вршњацима. Е тако се „искуства“ из ЕУ примењују у Србији.
У српским школама никад више није било контроле, никад више мобинга, никад више семинара, а никад гора ситуација. Деца све мању знају, професори и родитељи су фрустрирани, насиље цвета међу ученицима, а добију и наставници по губици. Нова стратегија образовања до 2020, како се зове ова просветна небулоза, подразумева не само инклузију, него и пројекат школе без насиља, који се наравно, односи само на агресивне наставнике, а за агресивну децу није предвиђен ниједан вид кажњавања осим укора. Ученик са насилничким понашањем не сме да се удаљи са часа, не сме да се прозове да одговара (пошто углавном ништа не зна), на њега не сме да се викне – и он то све зна. И кад таква деца одрасту, могу с пуним право да пљуну, опсују или гађају полицајца, судију или пумпаџију… јер они имају своја права! То исто могу да ураде и својим родитељима и комшилуку, а онда сви заједно да се упуте госпођи Тинде Ковач-Церовић и осталим експертима да им предају њихово жито које је добро родило!
У таквом житу се посебно истиче случај 15-годишње девојчице, ученице првог разреда Карловачке гимназије, која је на Инстаграму поставила фотошопиране фотографије својих професора и простачке коментаре. Професору који говори и шири руке на фотографији је додала коментар „оволики ми је“. У ставу 2 члана 344. Кривичног законика налази се тежи облик кривичног дела – тешко понижавање грађана. Али то важи само за пунолетне, а ова ученица ће то бити за три године те је 8. фебруара враћена у гимназију по налогу Покрајинског секретаријата за образовање, који укинуо решење наставничког већа да се ученица избаци због понижавања професора на интернету. Јер је „дете направило неслану шалу“, закључили су „експерти“ у покрајинском секретаријату и понизили све професоре најстарије српске гимназије.
Извор: http://vesti-online.com/