“Aуторитет наставника се потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система”

април 23, 2019

После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању.

Узајамно уважавање ђака и професора требало би да донесе добре резултате и – оцене

Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета.

Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед.

– Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом.

Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља.

– Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета.

Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет.

– Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић.

Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака.

Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система.

– Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма.

Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити.

Аутор: Драгана Јокић-Стаменковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама