E, sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više, pisao je Radoje Domanović u „Stradiji“, koju izgleda znaju napamet svi zaposleni u Ministarstvu prosvete Srbije, te su u to ime poručili srpskim školama: Reforma školstva mora dobro uspevati, i mora ih biti što više.
O nivou znajna i ponašanja danas odlučuju Ministarstvo prosvete, roditelji i tabloidi, dok je nastavnicima oduzeto pravo mišljenja
I tako od 2002. godine sprovode se reforme, sve grđa od grđe, počev od ozloglašenih „prosvetitelja“ ministra prosvete Gaše Kneževića i psihologa Tinde Kovač-Cerović, koja je godinama drmala školskim reformama. Rezultat je da su čitave generacije đaka funkcionalno nepismene, jer ne razumeju šta su pročitali, a popunjavanje računa za struju im je na nivou nepoznate hemijske formule. Po prošlogodišnjem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, među 144 zemlje Srbija se po brizi za talente našla na 141. mestu, a po kvalitetu obrazovnog sistema na 106. mestu.
Srbija je isključena iz PISA testiranja 2015. a krivac je Ministarstvo prosvete i njegovi ministri koji nisu na vreme potpisali ugovor. U zemlji u kojoj je polovina đaka odlična i vrlo dobra, a svaki sedmi je vukovac, već godinama ne postoji merilo znanja. PISA testiranje se organizuje na svake tri godine za 15-godišnjake i dosad je reformama donosilo otrežnjujuće rezultate. Poslednje je pokazalo da je više od trećine 15-godišnjaka funkcionalno nepismeno. Nastavnike svake godine pohode raznorazne inspekcije iz Ministarstva, koje daju uputstva o ocenjivanju – znanje se ne ocenjuje nego trud, a kad se neko trudi da baš ništa ne zna i to je neki trud za dvojku. Disciplinske mere skoro da ne postoje, osim nastavnikovog razgovora sa učenikom, koji ga pritom pljuje, psuje i ponižava, jer mu u medijima Ministarstvo prosvete objašnjava da ima svoja prava, a njegovog nastavnika pretvara u birokratu koji povazdan piše portfolija o svojim i učeničkim sposobnostima dok oni ne znaju da pokažu strane sveta. Ali se trude.
Dok su godinama defektolozi upozoravali „eksperte“ Ministarstva prosvete da ne mogu deca sa smetnjama u razvoju biti srećnija i uspešnija u okruženju koje se od njih potpuno razlikuje, reformatori su 2008. uveli u školstvo čuvenu „inkluziju“, nepoznatu reč sa poznatim posledicama. Ko se slavno dosetio da decu sa mentalnom retardacijom spoji sa decom koja imaju potencijal, kojih ima mnogo više i uništi kvalitet njihove nastave? Defektolozi poput dr Slobodana Martinovića upozoravali su da od ovakve reforme stradaju sva deca, a da korist imaju samo njeni tvorci, koji su svoje „znanje“ naplatili, organizatori seminara za dnevno sticanje znanja, nevladine organizacije koje su postale važnije od defektologa i roditelji dece ometene u razvoju koji mogu da se hvale da im deca idu u „redovne“ škole uprkos tome kako se njihova deca osećaju. Kvalitet nastave je potpuno doveden u pitanje, jer ako nastavnik ima dva takva učenika njegov čas će za ostalih 20 đaka biti prepolovljen. Pojedini roditelji shvate da su pogrešili pa prelaze u posebnu nastavu. Ali, onda su skoro sve prednosti ranog tretmana nenadoknadivo ispuštene, a dete ponekad stiže defektolozima na granici psihoze i gotovo bez ikakvog znanja. Tako su roditelji u Srbiji proglašeni stručnjacima koji procenjuju koji model obrazovanja je najbolji za njihovo dete, kao što su mnogi preko noći osvanuli kao „stručnjaci“ za vakcinaciju. Jer danas je najpametniji onaj koji najviše urla.
I dok se „eksperti“ pozivaju na iskustva u EU, tamo ne postoji jedinstveni sistem obrazovanja za osobe sa smetnjama u razvoju. U nekim zemljama sva deca sa smetnjama u razvoju upisuju se u redovne škole (Švedska, Španija, Grčka), neke zemlje imaju oba sistema (Slovenija, Francuska, Češka), dok su neke zadržale sistem specijalnih škola ili specijalnih odeljenja (Belgija, Švajcarska). U Nemačkoj postoji čitav tim socijalnih radnika, defektologa i psihologa koji rade sa ovom decom kao sa grupom, a odmore i samo neke časove gde je to moguće ta deca provode sa ostalim vršnjacima. E tako se „iskustva“ iz EU primenjuju u Srbiji.
U srpskim školama nikad više nije bilo kontrole, nikad više mobinga, nikad više seminara, a nikad gora situacija. Deca sve manju znaju, profesori i roditelji su frustrirani, nasilje cveta među učenicima, a dobiju i nastavnici po gubici. Nova strategija obrazovanja do 2020, kako se zove ova prosvetna nebuloza, podrazumeva ne samo inkluziju, nego i projekat škole bez nasilja, koji se naravno, odnosi samo na agresivne nastavnike, a za agresivnu decu nije predviđen nijedan vid kažnjavanja osim ukora. Učenik sa nasilničkim ponašanjem ne sme da se udalji sa časa, ne sme da se prozove da odgovara (pošto uglavnom ništa ne zna), na njega ne sme da se vikne – i on to sve zna. I kad takva deca odrastu, mogu s punim pravo da pljunu, opsuju ili gađaju policajca, sudiju ili pumpadžiju… jer oni imaju svoja prava! To isto mogu da urade i svojim roditeljima i komšiluku, a onda svi zajedno da se upute gospođi Tinde Kovač-Cerović i ostalim ekspertima da im predaju njihovo žito koje je dobro rodilo!
U takvom žitu se posebno ističe slučaj 15-godišnje devojčice, učenice prvog razreda Karlovačke gimnazije, koja je na Instagramu postavila fotošopirane fotografije svojih profesora i prostačke komentare. Profesoru koji govori i širi ruke na fotografiji je dodala komentar „ovoliki mi je“. U stavu 2 člana 344. Krivičnog zakonika nalazi se teži oblik krivičnog dela – teško ponižavanje građana. Ali to važi samo za punoletne, a ova učenica će to biti za tri godine te je 8. februara vraćena u gimnaziju po nalogu Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, koji ukinuo rešenje nastavničkog veća da se učenica izbaci zbog ponižavanja profesora na internetu. Jer je „dete napravilo neslanu šalu“, zaključili su „eksperti“ u pokrajinskom sekretarijatu i ponizili sve profesore najstarije srpske gimnazije.
Izvor: http://vesti-online.com/