Srpska prosveta na stubu srama (1): Ko je ponizio školstvo u Srbiji

1 marta, 2015

 
E, sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više, pisao je Radoje Domanović u “Stradiji”, koju izgleda znaju napamet svi zaposleni u Ministarstvu prosvete Srbije, te su u to ime poručili srpskim školama: Reforma školstva mora dobro uspevati, i mora ih biti što više.
O nivou znajna i ponašanja danas odlučuju Ministarstvo prosvete, roditelji i tabloidi, dok je nastavnicima oduzeto pravo mišljenja
I tako od 2002. godine sprovode se reforme, sve grđa od grđe, počev od ozloglašenih “prosvetitelja” ministra prosvete Gaše Kneževića i psihologa Tinde Kovač-Cerović, koja je godinama drmala školskim reformama. Rezultat je da su čitave generacije đaka funkcionalno nepismene, jer ne razumeju šta su pročitali, a popunjavanje računa za struju im je na nivou nepoznate hemijske formule. Po prošlogodišnjem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, među 144 zemlje Srbija se po brizi za talente našla na 141. mestu, a po kvalitetu obrazovnog sistema na 106. mestu.
Srbija je isključena iz PISA testiranja 2015. a krivac je Ministarstvo prosvete i njegovi ministri koji nisu na vreme potpisali ugovor. U zemlji u kojoj je polovina đaka odlična i vrlo dobra, a svaki sedmi je vukovac, već godinama ne postoji merilo znanja. PISA testiranje se organizuje na svake tri godine za 15-godišnjake i dosad je reformama donosilo otrežnjujuće rezultate. Poslednje je pokazalo da je više od trećine 15-godišnjaka funkcionalno nepismeno. Nastavnike svake godine pohode raznorazne inspekcije iz Ministarstva, koje daju uputstva o ocenjivanju – znanje se ne ocenjuje nego trud, a kad se neko trudi da baš ništa ne zna i to je neki trud za dvojku. Disciplinske mere skoro da ne postoje, osim nastavnikovog razgovora sa učenikom, koji ga pritom pljuje, psuje i ponižava, jer mu u medijima Ministarstvo prosvete objašnjava da ima svoja prava, a njegovog nastavnika pretvara u birokratu koji povazdan piše portfolija o svojim i učeničkim sposobnostima dok oni ne znaju da pokažu strane sveta. Ali se trude.
skola_ucionica_0
 
Dok su godinama defektolozi upozoravali “eksperte” Ministarstva prosvete da ne mogu deca sa smetnjama u razvoju biti srećnija i uspešnija u okruženju koje se od njih potpuno razlikuje, reformatori su 2008. uveli u školstvo čuvenu “inkluziju”, nepoznatu reč sa poznatim posledicama. Ko se slavno dosetio da decu sa mentalnom retardacijom spoji sa decom koja imaju potencijal, kojih ima mnogo više i uništi kvalitet njihove nastave? Defektolozi poput dr Slobodana Martinovića upozoravali su da od ovakve reforme stradaju sva deca, a da korist imaju samo njeni tvorci, koji su svoje “znanje” naplatili, organizatori seminara za dnevno sticanje znanja, nevladine organizacije koje su postale važnije od defektologa i roditelji dece ometene u razvoju koji mogu da se hvale da im deca idu u “redovne” škole uprkos tome kako se njihova deca osećaju. Kvalitet nastave je potpuno doveden u pitanje, jer ako nastavnik ima dva takva učenika njegov čas će za ostalih 20 đaka biti prepolovljen. Pojedini roditelji shvate da su pogrešili pa prelaze u posebnu nastavu. Ali, onda su skoro sve prednosti ranog tretmana nenadoknadivo ispuštene, a dete ponekad stiže defektolozima na granici psihoze i gotovo bez ikakvog znanja. Tako su roditelji u Srbiji proglašeni stručnjacima koji procenjuju koji model obrazovanja je najbolji za njihovo dete, kao što su mnogi preko noći osvanuli kao “stručnjaci” za vakcinaciju. Jer danas je najpametniji onaj koji najviše urla.
I dok se “eksperti” pozivaju na iskustva u EU, tamo ne postoji jedinstveni sistem obrazovanja za osobe sa smetnjama u razvoju. U nekim zemljama sva deca sa smetnjama u razvoju upisuju se u redovne škole (Švedska, Španija, Grčka), neke zemlje imaju oba sistema (Slovenija, Francuska, Češka), dok su neke zadržale sistem specijalnih škola ili specijalnih odeljenja (Belgija, Švajcarska). U Nemačkoj postoji čitav tim socijalnih radnika, defektologa i psihologa koji rade sa ovom decom kao sa grupom, a odmore i samo neke časove gde je to moguće ta deca provode sa ostalim vršnjacima. E tako se “iskustva” iz EU primenjuju u Srbiji.
U srpskim školama nikad više nije bilo kontrole, nikad više mobinga, nikad više seminara, a nikad gora situacija. Deca sve manju znaju, profesori i roditelji su frustrirani, nasilje cveta među učenicima, a dobiju i nastavnici po gubici. Nova strategija obrazovanja do 2020, kako se zove ova prosvetna nebuloza, podrazumeva ne samo inkluziju, nego i projekat škole bez nasilja, koji se naravno, odnosi samo na agresivne nastavnike, a za agresivnu decu nije predviđen nijedan vid kažnjavanja osim ukora. Učenik sa nasilničkim ponašanjem ne sme da se udalji sa časa, ne sme da se prozove da odgovara (pošto uglavnom ništa ne zna), na njega ne sme da se vikne – i on to sve zna. I kad takva deca odrastu, mogu s punim pravo da pljunu, opsuju ili gađaju policajca, sudiju ili pumpadžiju… jer oni imaju svoja prava! To isto mogu da urade i svojim roditeljima i komšiluku, a onda svi zajedno da se upute gospođi Tinde Kovač-Cerović i ostalim ekspertima da im predaju njihovo žito koje je dobro rodilo!
U takvom žitu se posebno ističe slučaj 15-godišnje devojčice, učenice prvog razreda Karlovačke gimnazije, koja je na Instagramu postavila fotošopirane fotografije svojih profesora i prostačke komentare. Profesoru koji govori i širi ruke na fotografiji je dodala komentar “ovoliki mi je”. U stavu 2 člana 344. Krivičnog zakonika nalazi se teži oblik krivičnog dela – teško ponižavanje građana. Ali to važi samo za punoletne, a ova učenica će to biti za tri godine te je 8. februara vraćena u gimnaziju po nalogu Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, koji ukinuo rešenje nastavničkog veća da se učenica izbaci zbog ponižavanja profesora na internetu. Jer je “dete napravilo neslanu šalu”, zaključili su “eksperti” u pokrajinskom sekretarijatu i ponizili sve profesore najstarije srpske gimnazije.
 
Izvor: http://vesti-online.com/
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


25 komentara na "Srpska prosveta na stubu srama (1): Ko je ponizio školstvo u Srbiji

  1. Srđan kaže:

    Kao kolega i kao roditelj, silom prilika veoma upućen u ovu problematiku, moram da prokomentarišem tekst.
    Pominjanjem inkluzije u ovom kontekstu je pokazano elementarno nepoznavanje razvoja dece. A usuđujem se da napišem da pokazuje i odsustvo empatije, pa čak i razumevanje onoga što se želi postići ovakvim sistemom, tj sistemom inkluzije.
    Jevreji su u XI veku pre Hrista otkrili da se inkluzivnom i interaktivnom nastavom (ono što se tek sada koristi i smatra modernim izumom) poboljšava kvalitet nastave, pomaže deci sa smetnjama, ali, takođe, pomaže i deci koja nemaju nikakvih problema.
    Autor teksta zaboravlja onu narodnu, s kim si takav si. Vudu Popaj peva “loše društvo kvari dobre navike”. Međutim, i dobro društvo poboljšava navike. Oni (Jevreji) su jedno dete sa posebnim potrebama, ili dete sa slabijim intelektualnim sposobnostima, stavljali između dva najbolja. Na taj način su itekako pomagali detetu koje je slabije, ali i deci koja su najbolji učenici. Ta deca, koja su dobra, ovako postaju još bolja. Uče se da oko njih postoje i drugačiji ljudi, kojima oni mogu da pomognu i na taj način oni sami postaju bolji ljudi. Pored toga što su i intelektualno superiorniji. Dok slabije dete uči iz primera boljih đaka i trudi se da ih prati, a ako je moguće i stigne.
    Stavljanjem dece u posebne ustanove, zauvek se prave razlike. Ta deca ne napreduju, jer nemaju bolji primer, a deca iz redovnih škola se ne uče da žive sa različitim ljudima. Nemaju osećaj da im se treba i može pomoći, pa se ne treba čuditi ako se kod njih jave i diskriminatorske ideje. A ova druga zauvek ostaju na marginama.
    Dakle, potpuno nepotrebno se sa ključnih stvari i problema u lošem vođstvu ministarstva skrenulo na ono što nije negativno u ovom, realno, lošem sistemu obrazovanja.

    1. Stefan kaže:

      Dragi Srđane, da li si si po struci profesor? Po onome što pišeš, rekao bih da nisi. Naime, postoje različiti obrazovni profili za različite tipove učenika pomenutih u tekstu, i svaki od njih treba da se bavi onim za šta je osposobljen. Sve je lepo što ti govoriš, ali veruj mi da u praksi nije to tako. Evo, meni kao učeniku je uvek smetalo što zbog normalne dece koja se “trude”, ja sam 50% časova sedeo u dokolici, da ne pominjem koliko bi nastavu usporavalo makar jedno dete ometeno u razvoju. Postoji gomila načina da se izvrši inkluzija te dece, ali prema mome mišljenju obrazovanje nije jedan od njih. Naravno, najlakše je svaliti sve na nastavnike i kriviti njih za to što su deca takva kakva su.
      Dakle, sve što si pomenuo u svom komentaru jeste lepo, i ja bih lično voleo da je tako, ali nije. Jedna stvar je teorija, druga praksa, i to je možda najveći problem u našem obrazovanju. Super je što su Jevreji činili to što ti navodiš, ali to je XI vek, i ne bih baš rekao da je sve bilo tako savršeno, šta god priče tvrdile, naročito uzevši u obzir razvijenost čoveka tog vremena. Najbolje bi bilo kada bi u standardnim školama postojala i odeljenja za mentalno oboleleu decu, ali sa posebnim kadrom koji će im pomoći da se izvuče najbolje iz njih, a da se inkluzija vrši kroz određene zajedničke časove tokom godine, ali nikako tokom cele godine. Mislim da je to ono što je ovaj tekst hteo da kaže, i da nije imao za poentu da vređa nekoga ili diskriminiše.

      1. Biljana kaže:

        a da li ste pomislili kao se OSECAJU ta deca koja ne mogu da prate svoje vrsnjake i da li Vam je palo na pamet da deca nisu andjelcici ,vec umeju da budu veoma surova prema razlicitostima?Ink

    2. Aca S kaže:

      Ne delim vaše mišljenje.Nisu sva deca za redovne škole.Nema tamo onih koji im mogu pomoći.Nije stigmatizacija ako se takvoj deci omogući stručan rad.Veoma jednostavno.U Nišu su deca iz Kuline masovno počela da se upisuju u redovne škole.Koja svrha? Pa oni nemaju ni svest o sebi a kamo li o nekakvoj zajednici…Čemu sve to? Ko hoće da bude plemenit ,otići će u svoje slobodno vreme da se druži sa njima ,a vreme u školi neka posveti učenju.Druga priča su deca sa telesnim smetnjama.Njima svakako treba pružiti šansu.Ali,izjednačavati sve i trpati ih u isti koš zaista nema smisla.Tim pre što im se uskraćuje stručan rad.Primera radi,deci sa autizmom koja pripadaju ,prema nekadašnjoj ali i danas važećoj kategorizacija,teškim mentalnim smetnjama ukinute su psihomotorne i logopedske vežbe,a uvedeni su predmeti engleski jezik,veska nastava ,građansko vaspitanje,od igračke do računara….Opšta papazjanija i glupost zakondovca i raznoraznih reformatora koji nas opljačkaše izmišljenim edukacijama i seminarima na kojima nas uče da pišemo IOPe i ostale gluposti,kao da mi ne znamo posle 30 godina rada šta ,kada i kako sa ovm decom treba raditi.
      Nije nikakva segregacija ako se program prilagodi potrebama i mogućnostima dece u ustanovama i manjim razredima kakvi su primereni njihovim potrebama.Naprotiv, onemogućavanje vaspitno obrazovnog sistema u skladu sa potrebama i mogućnostima dece je u stvari segregacija.
      Znam na desetine primera gde se stručna služba i nastavno osoblje hvata za glavu zato što ne zna šta da radi sa decom koja imaju teške mentalne smetnje,a njihovi roditelji bi da im deca idu u redovne škole.Mene je,verovali ili ne,jedan roditelj pitao da li njegovo odete može posle specijalne škole, koju sam mu preporučio ,da upiše medicinski fakultet.
      Preporučio sam mu Megatrend…
      Ljudi,budimo realni , jer samo na taj način možemo zaista pomoći ovoj deci.

    3. Zabrinuti deda kaže:

      Poštovani Srđane, samo ukratko: Jevreji iz XI pre Hrista nisu, čini mi se, imali nastavni program kao danas, a ne verujem da im je u “razredima” bilo tako mnogo učenika. Osim Tore i elementarne pismenosti, da li je bilo još nečega što je trebalo naučiti? Inkluzija je nesreća, jedan u nizu eksperimenata na našoj deci i upropaštavaće obrazovanje generacija, ukoliko se ne dozovemo pameti i ne odustanemo od besmislenih novotarija.

    4. Oliver kaže:

      Jesi li ti možda sedeo između dva najbolja đaka u odeljenju? Zboriš pametno kao da jesi…

    5. Ana kaže:

      Inkluzija je velika i užasna greška. Sve zbog uštede države. Svi ispaštaju, a deca dobijaju manje znanja. Cilj je možda da bolje poćnu da rade privatne škole, zato treba uništiti državne.

  2. Aca S kaže:

    Moja malenkost se već duže vremena suprotstavlja ovim nebulozama.Radim sa decom sa teskim smetnjama u specijalnoj školi.Zahvaljujući ”briljantnosti naših reformatora i ministara,kao i večitih i za sve režime,pomoćnika” primoran sam da sa ovom decom radim po redovnom programu.Tako treba.bez obzira što su svi alalični,ni jedan ne govori.Ali,moraju da uče engleski (valjda da bi razmenili koju sa Blerom).Naravno,tu je kolegenica,diplomirani anglističar sa Prištinskog univerziteta,posle samo tri meseca rada u specijalnoj školi , uspela da vidi ono što ja nisam za 30 godina.Shvatila je da postoje razlike u nivou postignuća,te ih hrabro oceni sa tri različite ocene : 3,4 i 5.E ,sada,pitam se ja ovako neuk,koji su to kriterijumi presudili?A posebna priča je direktor.Zaposlio nekom iz ministrastva vezu za koju je dotični maznu 6.000 e, pa kadu mu koji dan ovaj isti dodje u kontrolu,moj diša najbolji na svetu…( mada misli da se knjige čuvaju u bibljoteki, da se posle rismskog broja stavlja tačka ,a da se rimski broj 14. piće ovako : IVX. Nravno,on svoje učenike šalje na ”eskuriju”.
    A niti jedan kolega da podigne glas , svi savili glave i po meni kad se pobunim.
    E,tu smo gde jesmo ,zato što smo takvi kakvi smo.
    Živeli poltroni,ulizice i uvlakači !!!

    1. Paraskeva kaže:

      Pretpostavljam da Vi niste diplomirali na “Prištinskom” univerzitetu. Zbog toga mislite da imate dovoljno znanja da raspravljate o tuđem pravopisu i puno pravo da omalovažavate kolege.
      Ipak, nema neke razlike u stavljanju tačke posle rimskog broja i pisanju “prištinski” sa velikim “p” …

      1. Ime kaže:

        U ovom slučaju se “prištinski” i piše velikim slovom jer je to naziv univerziteta.

    2. Ana kaže:

      Potpuno se slažem sa Vama. Svi koji su imali iskustva sa inkluzijom, govore da je potpuni promašaj. Lično mislim da svi ispaštaju, i deca ne dobijaju dovoljno znanja, i svi se loše osećaju.

  3. Srđan kaže:

    Ne bih se složio sa komentarom koji je ostavio moj imenjak iz više razloga. Prvo, ono što mi najviše smeta u njegovom komentaru je poređenje dece sa posebnim potrebama sa lošom decom. Takva deca generalno nisu ni loša, ni dobra, ona jednostavno imaju posebne potrebe. Drugo, kao kolega koji radi sa takvom decom već godinama, još pre no što je i uvedena ideja da moraju biti u redovnom školstvu, mogu samo da kažem da inkluzivno obrazovanje nema i nikad ne može imati onakve rezultate kao što to ima obrazovanje u specijalnim školama gde tim defektologa (stručnjaka) radi sa takvom decom. Zašto? Nastavnici u redovnim školama nisu obučeni za rad sa decom sa posebnim potrebama. Nijedan trodnevni seminar Vas ne može obučiti za rad sa njima. Defektolozi su ti koji su obučeni za rad sa decom sa posebnim potrebama i koji i kroz svoje iskustvo znaju šta u kom slučaju treba raditi. Evo jednog banalnog primera: učenik koji je slep ide u redovnu školu. Nastavnici mu ne mogu pomoći da savlada Brajevo pismo, jer ga ni sami ne znaju. Takvo dete provodi 8 godina u sistemu koji kroz IOP i inkluziju pokušava da ga nauči nekim osnovnim svakodnevnim aktivnostima, jer se od deteta koje ima takvu vrstu posebne potrebe ne može očekivati od strane nastavnika da nauči nešto više, pošto oni ni ne znaju kako to više da mu pruže. Recimo, u jednoj osnovnoj školi, obrazovni cilj za učenicu sa težim vidom retardacije u toku jedne školske godine bio je da nauči da zakopča jaknu, odnosno da je “odšnira” i “zašnira”. Kritičan period učenja je do 13. godine života. Do te godine deca usvajaju na prirodan način znanja kojima su izložena, Sve što nakon tog perioda učenici pokušaju da nauče ide dosta teže, jer ne postoji više mogućnost prirodnog usvajanja znanja, pa se mora aktivnije i više učiti. Slične stvari mogu se uočiti i u životinjskom svetu, pa, recimo, pačići koji ostanu bez majke koja bi ih tome mogla naučiti, pošto prođe kritični period u učenju, ne mogu da lete, jer to ni nisu naučili. S druge strane, dete u specijalnoj školi od prvog dana praktično radi sa ljudima koji znaju da mu pomognu, i razvija znanja, pa su deca sa posebnim potrebama u stanju da završe i srednju školu, pa i fakultet, posedujući zavidna znanja. Sama Helen Keler nikad ne bi postigla to što je postigla da je bila u sistemu inkluzije. Što se konkretno mog posla tiče, imam u nekoliko odeljenja i razreda decu sa posebnim potrebama, i znam šta znači snalaziti se pomoću štapa i kanapa da bi se toj deci pomoglo, i da bi barem nešto naučila. U okviru svog predmeta, učeniku koji je umereno retardiran, obrazovni cilj za jedno polugodište je da dete može da prepozna pet predmeta sa slike. Samo da prepozna! Učenik ima oštećen i govorni aparat, pa je stoga razumevanje onoga što govori dosta teže. Škola nema defektologa, pa smo samo tokom jedne školske godine imali takvu vrstu pomoći. Te godine je učenik pokazao i izvesnu dozu napretka. Ali to je nedovoljno u odnosu na ono što bi postigao u specijalnoj školi, gde bi dete radilo u maloj grupi, sa učenicima sličnim sebi, pa se ne bi osećalo izopšteno i imalo bi onu vrstu pomoći koja mu je zaista i potrebna. To ne znači da ostali učenici u odeljenju imaju loš odnos prema njemu. On je prihvaćen, ali ipak učenici od njega malo i zaziru, jer su njegove reakcije nepredvidive. Roditelji učenika su insistirali na upisu u redovnu školu, iako su im predočene prednosti specijalnog obrazovanja za takovg učenika. Komentar da deca u posebnim ustanovama ne napreduju, ne samo da nije na mestu, već zaista pokazuje neznanje komentatora u vezi sa celokupnom situacijom, posebno radom u specijalnim školama.
    Treće, ma koliko to plemenito zvučalo, inkluzija zapravo i ne donosi veću empatiju od strane vršnjaka prema učenicima sa posebnim potrebama. Postoji u nekoj meri bolja prihvaćenost, ali i to sve zavisi od same ličnosti deteta. A ako je dete sa posebnim potrebama frustrirano, jer zahteva punu pažnju, koju mu nastavnik ne može pokloniti baš svih 45 minuta u toku rada, jer tu su i ostala deca koja se ne smeju zapostaviti, ono onda na različite načine pokušava da privuče pažnju, a u nekim situacijama čak biva i agresivno, što svakako ne doprinosi boljoj prihvaćenosti u odeljenju, i tako se stvara svojevrsno vrzino kolo. Ukoliko je jedini razlog uvođenja inkluzije u škole bio da se postigne bolja osvešćenost učenika u vezi sa decom sa posebnim potrebama, to se moglo postići na najraznovrsnije moguće druge načine, a ne na ovaj način koji direktno šteti obrazovanju dece sa posebnim potrebama, posebno imajući u vidu da su u starijim razredima takva deca izložena svakodnevnom radu od po 7, 8, pa nekad čak i 9 školskih časova u toku dana, što je svakako previše vremena u školi za takvu decu, pošto je i sama njihova pažnja dosta kraća u odnosu na ostalu decu. Komentar mog prethodnika ima, dakle, nekoliko materijalno netačnih podataka, da ne kažem da obiluje njima. Metodički je poznato da kad se pravi raspored u odeljenju, pričam o redovnoj školi, ne treba stavljati u istu klupu učenika koji ima najbolju ocenu i onog koji ima slabu ocenu, jer učenik sa najboljom ocenom ne može mnogo pomoći učeniku koji ostvaruje toliko slab napredak, ili će se sve svesti na pokušaje prepisivanja. Učeniku koji ima najslabiju ocenu bi više pogodovalo da sedi sa prosečnim učenikom, jer u takvoj situaciji može ostvariti bolji napredak. Sve u svemu, smatram da je prethodni komentar bio prilično emotivno obojen, ali bez kritičkog uvida. I kad ovo kažem, to ne znači da ja lično ne posedujem empatiju prema deci sa posebnim potrebama, jer ne samo da sam imao takve slučajeve u svojoj široj familiji, već i u okruženju u kom sam odrastao. .
    I kao poslednje bih naveo to, da sam, tokom jednog od više seminara o inkluziji koje sam pohađao, praktično najvećem stručnjaku za inkluziju kod nas izneo ovakve svoje stavove, i ne samo da se složio sa mnom, nego je i rekao da su nastavnici u redovnim školama zaista u nezavidnoj situaciji zbog ovoga, da je sve što sam rekao na mestu, i da se plaši da je jedini razlog što je inkluzija uvedena kod nas materijalne prirode, jer su se ljudi koji su sprovodili dati projekat toliko obogatili, da su stanovima obezbedili ne samo sebe, već i članove svojih porodica, pa nek im je slava i hvala za to!
    Sve pohvale autoru na članku, zaista je izneo na pravi način većinu problema sa kojima su nastavnici u školama danas suočeni!

  4. prosvetarka kaže:

    Rezultati raznih istrazivanja pokazuju stanje sistema obrazovanja u Srbiji. Sistem inkluzije u zemlji Srbiji je dao rezultate.Sa decom rade ucitelji i nastavnici koji nisu skolovani za takav rad. Imaju nekoliko sati obuke na seminarima. Srucnjaci – defektolozi, uceni da osposobljavaju za život osobe sa smetnjama u psihičkom i telesnom razvoju i sobe sa poremećajem u ponašanju najbolje znaju kako treba. Defektolozi za rehabilitaciju su vezani za posao koji se tiče: mentalne retardacije, poteškoća u učenju, autizma, oštećenja vida, motoričkih poremećaja i hroničnih bolest.
    Defektolozi poremećaja u ponašanju rade na prevenciji, otrkivanju, dijagnosticiranju, tretmanima, itd. Daju savete roditeljima, nastavnicima i drugim starateljima takve dece.
    Defektolozi logopedi su stručnjaci za verbalnu-glasovnu komunikaciju. Osposobljenji su za prevenciju, dijagnosticiranje i tretman poremećaja svih procesa i funkcija koji su povezani sa funkcijom govora, te percepcijom i produkcijom oralnog i pisanog jezika, kao i oblicima neverbalne komunikacije. Zatim drugi strucnjaci – oligofrenopedagozi,tilopedagozi, somatopedagozi….psiholozi, ( Neke sam vec i navela )
    Pitam se kako ce ucitelj ili nastavnik sa uspehom nauciti decu i kako ce ostala deca iz odeljenja da brinu o detetu ili deci kojima je potrebna pomoc!?
    Interaktivna nastava nije nikakva novina u didaktici :
    inter –među, između
    actio – delovanje, čin, dejstvo
    Deca su uvek pomagala jedni drugima u radu u skoli ili kod kuce. Ova metoda ima zadatak da učenici zajedno uče, rešavaju zadatke i vrednuju rad.To su najlepsi casovi. Ucitelji i nastavnici to primenjuju kad god nastavna jedinica omogucava, narocito kod vezbanja i utvrdjivanja! Ali je tesko u radu sa decom sa posebnim potrebama.
    U svom radu ne idem iz krajnosti u krajnost, pokusavam da primenim sve veštine i znanja koje treba da ima onaj ko radi sa decom sa posebnim potrebama –
    Emocionalna uravnoteženost
    Saosećajnost
    Strpljenje i izrazita sposobnost za komunikaciju …..
    A sta reci o deci koja na razlicite nacine ponizavaju svoje profesore !? Moglo bi se i o tome, ali bilo bi mnogo !

    1. Melinda kaže:

      Dugo sam se premisljala da li da ostavim komentar ili ne, jer toliko toga bih mogla da pisem, ali je nedelja.
      Veoma je kompleksna tema, koja se tice rada sa decom koja imaju posebne potrebe, jer radim sa istima vec 8 godina.
      Hvala za vas komentar, konacno neko ko pise iz iskustva.
      Sradacan pozdrav!

  5. Vanka kaže:

    Nije problem inkluzija, problem je sto se srpsko skolstvo i dalje bazira na tradicionalnom sistemu obrazovanja koji ne daje neke dobre rezultate bar sto se inkluzije tice. Sedenje u klupi po 45 minuta i slusati ucitelja/nastavnika koji predaje, ne funkcionise ne samo za decu sa posebnim potrebama vec i za decu koju vi nazivate losom. Kladim se da vecina ucitelja cesto koristi taj epitet direktno se obracajuci “losem” detetu.
    Pored same postavke ucionice i pasivnog slusanja ucitelja, problem je i nedostatak strucnog kadra koji je za inkluzivno obrazovanje neophodnno u ucionici zajedno sa uciteljem. U najboljem slucaju bi to bio defektolog, ali kapiram da smo i dalje nepozeljni u skolstvu kao sto smo bili i ihaha davno. Recenice tipa: “Ne znam zasto ste upisali ovaj fakultet, za vas nema nigde mesta” nisu bile retke kada sam ja upisala defektologiju. Defektolog koji ce savetovati ucitelja koje metode da koristi u radu sa ucenicima sa posebnim potrebama, ali isto i da radi sa grupom djaka kojima je potrebno vise da bi savladali gradivo.
    Cak i za decu koja zbog prirode nedostatka traze vise podrske, potrebno je zaposliti asistenta koji ce raditi samo sa tim djakom.
    Ucitelji nemaju dovoljno znanja kako da u isto vreme upotrebe vise metoda kako bi svi ucenici, u jednoj ucionici u to isto vreme, sticali znanje.
    Tako da inkluzija jeste moguca tamo gde prosvetari razumeju taj pojam u potpunosti.

  6. Srđan kaže:

    Da, prosvetni sam radnik. Osposobljen za rad sa decom sa posebnim potrebama. Otac jednog takvog deteta i veoma, veoma upićen u problematiku.
    Sve ovo mi liči na prikrivenu evolucionističku eugeniku…
    Očigledno je da su mnogi zalutali u prosveti…

    1. Petit Chiot kaže:

      Srđane,da si upućen u ŠIRU problematiku a ne usmeren samo na to jedno i sličnu decu uvideo bi da je razred (pretpostavimo s normalnom decom) najjači koliko je jaka njegova najslabija karika-dakle to neko dete koje je po IOP-u. NEMA ŠANSE da uspeš da radiš sa nadarenom decom kad non-stop moraš da obigravaš oko takvih.Radim u školi i osnovnoj i u gimnaziji. Gimnazija SREĆOM nema takbve nebuloze i tamo se odmorim i psihički i fizički jer su deca istog intelektualnog nivoa i s njima se svašta može.Čim dođem u osnovnu već znam da dalje od pola teksta neće moći d ase pročita jer mali Nenad razbija sve oko sebe,pije lekove za ADHD,skida majcu nasred časa,penje se na sto……..a sve to JA treba da trpim i ostali đaci koji ga opominju i ne mogu više da ga trpe do te mere da su i sami rekli da jedva čekaju da završe školu da ga ne vide. Osudite ovaj komentar koliko god hoćete ali to SVI misle ali eto ćute,jer Bože moj nije etički ali to je REALNOST. Niko od nas nije učio škole i upisivao fakultete da se bakće sa takvom decom već da pruži što više znanja onima koji žele da uče i upoznaju svet kroz predmet. Volim svoj posao i učenike koji su britki,brzi,spremni da uče i rade ali ne volim gluposti koje je nametnulo novokomponovano MP.

  7. Milan kaže:

    Srđane, mnogi su zaisra zalutali u prosvetu, puno je nestručnih partijskih kadrova, mnogi su izgubili volju da rade sa ljubavlju i voljom… ali, čitav sistem obrazovanja je zastareo i totalno nefunkcionalan, nismo osposobljeni da radimo sa decom sa posebnim potrebama, društvo još nije spremno da prihvati takvu decu. Najveći problem (po meni) je u samoj kategorizaciji dece sa posebnim potrebama.Ima dece koja su agresivna,neuračunljiva,”usporena”,frustrirana, totalno nekomutivna do dece za koju se pitamo zbog čega su u toj grupi kada se ničim ne izdvajaju od ostalih učenika. Ta deca nisu uopšte pripremljena za rad i druženje sa svojim vršnjacima i obrnuto. Ljudskost se ne uči na stručnim seminarima.Naporno je raditi sa decom kojoj je potrebna dodatna pažnja (kao i sa svom decom,uopšte), ali na pitanje :”Šta da je to moje dete ?” ,moj odgovor je i ono što me je opredelilo da radim u prosveti…Sva deca, pa to su moja deca.Još samo država da shvati isto.

  8. Maja kaže:

    Inkliziju bi trebalo da prati i velika finansijska podrška države i interresornih komisija. Moje dete je zbog učenika sa smetnjama u kretanju (koristi kolica) koji je u njenom odeljenju, lišena kabinetske nastave. Nema kabinetsku nastavu iz srpskog, geografije, istorije, engleskog. Malo je trebalo pa i informatiku da nema u kabinetu ali su ubedili majku da dolazi nosi dete na sprat. Škola naravno nema lift i zbog jednog deteta svi učenici tog odeljenja su uskraćeni za kvalitetniju nastavu koju imaju učenici drugih odeljenja. U čuvenom članu 77 zakona o obrazovanju stoji da škola mora da otkloni sve komunikacijske prepreke za te učenike i po potrebi obezbediti lice koje će brinuti o njima, a za to je potrebno puno novca. Svi bi inkluziju, a kada je treba praktično podržati svi zataje.
    Pomenutom učeniku treba i pomoć oko pakovanja knjiga, naravno nastavnici insistiraju da to rade druga deca. Lepo je biti human, ali nije ni lako. Deci je ta humanost nametnuta i njie njihov izbor, tako da ružaju otpor, željni da što pre izađu na odmor i provode svoje slobodno vreme kako oni žele i kako je normalno za njihove godine.

    1. Ruter kaže:

      Definitivno empatija je otisla dodjavola….
      Msm ”deci je humanost nametnuta”????
      Kako vas nije sramota?
      Majo, mozda sutra budete baka deteta sa smetnjama u razvoju pa ako budete morali nekad pelenu da mu promenite, da li cete to uciniti ili ce vam to biti nametnuto… msm u penzionerskim dalima verovatno biste svoje slobodno vreme drugacije provodili?!
      i nemojte misiti da se to uvek nekome drugom desava- karma je cudo!

  9. KPCMAH kaže:

    Ovo kao da sam ja napisao!!! Nastavnik sam u osnovnoj školi i kao da sam autoru izdiktirao šta mi se događa na poslu i šta povodom toga mislim. Nego, Srpska prosveta na stubu srama (1) znači da ima i 2? Gde je? Ili tek stiže?

  10. Blaza kaže:

    Radim u UK u okviru rane intervencije za decu dijagnostikovanu sa autizmom. Znam koji su problemi prosvetara i ovde kao i u drugim zemljama u EU gde inkluzija funkcionise. Italija na primer nema specijalno obrazovanje jos od 70tih. Mi mozda mozemo da polemisemo oko napora koji svi zajedno treba da podnesu u obrazovnom procesu ali oko koncepta ne bi trebalo da bude polemike. Italijani kazu da se integracijom sve dece u najblizi vrtic a posle toga i u skolu postize vece razumevanje za problematiku ometenosti cime se stvara inkluzivno drustvo, koje pokazuje razumevanje za probleme ometenosti. Vrsnjaci koji odrastaju sa svojim drugarom / drugaricom stvaraju pozitivniju sliku o njihovim problemima, video sam ceo razred u osnovnoj skoli koji koristi jezik simbola za komunikaciju sa detetom – to je drugi razred OS. Ta dece nece sutra praviti sale na racun drugara, ta deca ce na ranom uzrastu prirodno pomoci svom drugaru. Svima je tesko ali nemojmo zaboraviti da smo pre svega ljudi i da svima treba podrska, i roditeljima, i nastavnom osoblju pa i tim zakonodavcima koji ne mogu da skupe godinu dana na radnom mestu jer se smenjuju kao na ringispilu. Ne zaboravite da smo post konfliktna zemlja koja pokusava puno toga u kratkom roku a to prosto nije moguce. I za kraj, inkluzija – veliko DA ali to kosta i prosvetari s pravom traze pomoc asistenata, pa makar to bio i jedan asistent na 2 deteta, sto je jedna od opcija ovde u UK. Pozdrav svim ljudima dobre volje.

  11. Crni Bombarder kaže:

    I svi znamo sve i ostane na gundjanju,kao babe sto rade…O CEMU ovde polemisete vise?!
    Kuka i motika dok se ne dignu i govna sklone sa funkcija, pa dovedu sposobni pravi ljudi za to NECE biti promena na bolje! Debilski narode!

  12. mama kaže:

    Komentari su vam grozni. Inkluzija je odlicna ali je problem sto nasi prosvetari nece da se edukuju i rade kako treba. Nece da uloze malo truda i volje to je sve sto im treba da bo inklizija bila uspesna.

  13. baka Štrumpf kaže:

    Ja, recimo, radim u redovnoj školi koju pohađaju i deca po inkluzivnom planu. Samo je jedno dete očigledno za IOP – jednostavno se i po fizionomiji vidi da je ometeno i da mu treba poseban rad. Ostala deca koja se vode po IOPu samo su lenštine i nikoga i ne zanima da gubi živce oko njih kad je očigledno da to ni roditelji ne rade, i onda, linijom manjeg otpora, deca se vode po IOPu, da im se dvojka jer zakonski tako mora, niti iko išta radi s njima niti se oko njih bakće. Kad je zakon takav, i kad je tako dozvoljeno, što bi iko kidao sebi živce i gubio vreme na pripremanje posebnih časova kad tu decu to NE ZANIMA.
    Dalje, u istim tim školama glavnu reč oko postavljanja nastavnog kadra vodi školski odbor – čiji su članovi, predstavnici lokalne zajednice, neobrazovani seoski politikanti i smutljivci kojima je bitnije da se uvale u fotelju i da budu neka vlas’ nego da im deci predaje neko ko zna svoj posao. Tako smo doživeli da je od početka školske godine smenjena čitava garnitura ljudi s fakultetom da bi se na njihova mesta doveli poluobrazovani, prepotentni politički funkcioneri s ciljem da se umile jedni drugima a da se škola očisti od pametnih ljudi. E, sad, s obzirom na to da se i ja nalazim u sosu, jer me svakog dana mogu smeniti (jer, hej! Ja sam na doktorskim studijama i na višem sam obrazovnom nivou od njih), sve sam uverenija da takvim ljudima, koji gledaju samo svoju kratkoročnu korist, i treba dozvoliti da im deci predaju nesposobni ludaci (nastavnik matematike koji ne zna šta je duž a šta prava, i ne razlikuje kocku od kvadrata – istinita priča, desilo se pre nekoliko meseci na uglednom času nastavniku koji ima pozamašan broj godina radnog staža za sobom), pa kad dođu u srednju školu, po mogućstvu neku malo bolju, jer se s poklonjenim ocenama i visokim prosekom mogu upisati gde god požele, i kad shvate da im deca ništa ne znaju, neka daju bogatstva na privatne časove, i neka ih nastavnici koji drže te privatne časove oderu do gole kože. Jer, ovce i jesu za šišanje.
    Moj stav verovatno mnogo ljudi neće razumeti, ali zblanuta sam stvarima koje posmatram već mesecima, na koje ni Školska uprava ni ministarstvo ne reaguju, ni inspekcije (prosvetna i radna), ni sud (jer je bilo i tužbi), i ne mogu da verujem za kakve su gadosti ljudi spremni da bi došli do radnog mesta za koje nisu kvalifikovani. Takođe, najbolnije je što o deci niko ne razmišlja, a trebalo bi da nam njihova dobrobit bude na prvom mestu.
    A ko od toga profitira – neka mu služi na čast.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama