Pred vama je priručnik koji ima za cilj da vas bolje upozna sa decom koja imaju smetnje u učenju.
To su neka od one dece (ako ne i sva) za koju mislite da su lenja, nemarna i nezainteresovana. To su deca koja su dobila ili će (ako ih upute na stručnu evaluaciju) dobiti dijagnozu: disleksije, disgrafije, diskalkulije ili poremećaja pažnje sa ili bez hiperaktivnosti.
Autor priručnika je logoped Marijana Tomanić
Loading...
Nije problem u nastavnicima i uciteljima, problem je u roditeljima jer svi traze „petice“ . Uvek su postojala takva deca samo sto se to nekad definisalo….nema smisla za matematiku, ali voli istoriju i dobar je narator, ili … nije ga lepo slusati dok cita, ali je dobar matematicar….itd. I to se potenciralo kod deteta. Pri tome ne treba zaboraviti da se danas bas mnoge lenjosti zele prikriti izmisljanjem dijagnoza…
Zaista, dobro rece g-dja Natasa, nicu dijagnoze za koje stara tradicionalna porodica, skoro pa nije ni znala. To ce reci da je samo rec o posledicama koje zivi savremena porodica, sto samo po sebi podrazumeva da se ne treba baviti lecenjem posledica, vec otklanjanjem njihovih uzroka.
Da ne tumacimm ove silne dijagnoze, uzecu za primer dete koje ima poremecaj paznje, a pritom je hhperaktivno ili je pak u pomanjkanju aktivnosti.
Sta je uzrok, a sta posledica ?
Kkako uzrok otkloniti, da ne bi unedogled lecili posledice ?
Ako je dete odrastalo pod uticajem tacno pet autoritarnih vaspitnih modela, u koje je kao u zamku upala savremena porodica, imace za rezultat dijagnoze o kojima je rec, za koje ce roditelji traziti odgovore i resenja, kod psihologa, pshjatara, koucing majstora, raznih ucitelja za pokretanje intelektualnih vestina i sta ti znam cega sve ne, samo da im dete bude dobar djak ili da bar zeli da pohadja skolu.
Naravno, da su rezultati uvek slabi ili nikakvi, ako samo lecimo posledice,(i to ponajcesce delimicno ) ,bez da otklonimo uzroke i tako emocionalno harmonizujemo svoje cedo.
Dakle, poruka glasi: „Ne pet“.
Najpre , zvanicno priznato uslovljavanje cuvenom sargarepom, kao i blaga prinuda, oduzimanjem iste.
Nadalje, stihijno prezasticivanje dece od rada, reda i istine, verbalizam kao prazna rec, koju dete ne moze da usvoji i zivi i na kraju poguban uticaj medija svih fela.
Ekran i njegova zloupotreba, glavni su ometac da dete moze da uci, jer’je ekran visa virtuelna stvarnost, a knjiga niza. Kada je un naviknut na frekvenciju ekrana, ne ocekujte da slovo na listu hartije, moze biti njegova zanimacija. Pride je to sto je dete naslojilo ljutnju, na modelu blage prinude, do mere da ispoljava agresiju ili autoagresiju. Agresivni su dodatno stimulisani naslojenim strahovima, koje pokupe na ekranu, a strah je takodje okidac i za hiperaktivnost i za pomanjkanje aktivnosti.
Ne bih da duzim pa cu se zadrzati na ova dva modela, a kad se tome dodaju i ostala tri koje je Prof. Milica Novkovic detektovala kao krivce, dobijamo najprecizniju dijagnozu o uzroku, posledici i nacinu njihovog otklanjanja, bez da tumaramo kojekuda, a ostajemo u problemu.
Potrebno je cuti profesorku na youtube, pa da sami odlucite, kojim putem da krenete.
I da… Natasa je opet u pravu, problem je ipak u porodici, gde se utemelji i pripremi dete i za skolu i za zivot.
Naravno, roditelji se ne mogu nazvati jedinim krivcima, jer su im zvanicno nametnuta dva pogubna vaspitna modela, a ostala tri su stihijno usvojena,. Naravno, nije se moglo desiti da tradicionalna porodica prezastiti dete od rada i reda, od zivota. Nije se u takvim okolnostima u ekran gledalo, sem u vecernjim satima, a tek koliko su sadrzaji ekrana bili bezbedniji i korisniji za odrastanje i formiranje svesti deteta, da i ne govorim. Detetu koje radi i ima obaveze u kuci i na njivi, nije potrebna prazna prica, a to je verbalizam. Ono je usput usvajalo prave zivotne vrednosti.
No, bilo je to nekada, sada je sve komfornije, ali i losije u vaspitnom pogledu.
Ako je dete prezasticeno, pred ekranom je ponajvise.
No, da li je roditelj kriv sto mu se ekran umetnuo kao virtuelna guvernanta.
Zar drustvo nema ama bas nikakvu odgovornost, sto je dozvolilo duhovno trovanje, jer nasa deca „konzumiraju otrov“,sa stranica youtube, tv, i svih oblika medija.
Naravno, nije naodmet da prosvetni radnici znaju sta je cemu prethodilo, da ne dozvole ispiranje mozga, da na kraju imaju Znanje Prof. Novkovic, kao odgovor na sva zamesatenija u kojima se gusimo. Da ujedno odgovore ulozi roditelja na pravi nacin, a tako razumeju i ostalu potpuno neduznu decu, koja su samo zrtve vremena.