„Mama, a šta je to 8. mart?“
„To je jedan praznik…“
„Kakav praznik? Kao Nova godina ili Božić?“
„Tako nekako. To je praznik kojim se obeležava borba za prava žena…“
„Kakva prava, mama?“
„Pa razna prava. Prava za koja su se žene borile jer ih nisu imale. Na primer, pravo da rade, da imaju imovinu, da voze auto, da idu u školu, da rade sve što rade i muškarci…“
„Ali, mama, zašto, žene nisu imale ta prava pa su morale za njih da se bore?“
…
Ovaj razgovor se još uvek nije dogodio, ali zamišljam da bi mogao tako nekako da zvuči kad mi deca još malo porastu.
Ne znam kako bih odgovorila na poslednje pitanje, jer stvarno – ni meni nije jasno – zašto su ženama kroz celu istoriju civilizacije bila uskraćena prava.
Od Hamurabija do današnjih dana štošta se menjalo, ali patrijarhat je nit koja povezuje milenijume. Egipćani, Asirci, Persijanci, Rimljani, Arapi, Otomani, Asteci, Inke, Stari Grci… različite epohe, različite rase, različite religije, različito društveno uređenje, različiti kontinenti, ali isti – patrijarhat.
Čuveni Hamurabijev zakonik kaže: ako pripadnik vladajuće klase iskopa oko običnom građaninu, moraće za kaznu da plati 60 srebrnjaka. Ali – ako ubije ženu, tada kazna iznosi 30 srebrnjaka. Nekom potpuno morbidnom računicom moglo bi se zaključiti da je jedno muško oko vredelo kao cela dva ženska života. Ej!
Sve je ovo bilo previše davno, slažem se. Međutim, i pored toga mislim da je važno.
Važno je da znamo koren problema, opseg problema, njegove dimenzije, činjenicu da smo kroz milenijume sa generacije na generaciju prenosili destruktivni princip koji kaže da je žena grešna, da je Eva Adama skrenula sa puta, da je žena slabija, da je žena manje vredna.
Temelji civilizacija na kojima se današnji svet razvio su obojeni premisom da je biti muškarac važnije, bolje, vrednije nego biti žena, i do dana današnjeg taj princip nastavlja da živi. Istina, mnogo manjim intenzitetom, mnogo manje upadljivo, mnogo manje očigledno, ali – živi.
Patrijarhat je u svim porama, u našem svesnom i nesvesnom, individualnom i kolektivnom. Njime su obojeni naši pogledi na svet, predstava o tome šta je lepo, šta je dobro, šta je poželjno.
Kad se od žene očekuje da bude smerna, odmerena i dama, a od muškarca mangup, faca, šmeker – to je patrijarhat.
Kad se komšija čudu čudi što moj muž mesi hleb – to je patrijarhat.
Kada se smeju dečaku koji želi da upiše ples – to je patrijarhat.
Kada muškarac ubije ženu a u novinama osvane naslov „zločin iz strasti, žrtva bila nesvakidašnje lepa“ – to je patrijarhat.
Kad se plasiraju priče da se muškarci plaše samostalnih i jakih žena – to je patrijarhat.
Kada za ženu u politici koja ima čvrste stavove i velike ambicije pričaju da joj fali jak muškarac – to je užasan, najužasniji patrijarhat.
Kada se muškoj deci tepa sa „naslednik“ – i to je patrijarhat.
Kada se rade prenatalni testovi da bi se uradio abortus u slučaju da je plod ženskog pola – to je patrijarhat od kog duša boli.
A – kad je 8. mart postao praznik dama i praznik lepšeg pola, praznik „malih znakova pažnje“ – tada je patrijarhat zasjao u svom punom sjaju.
8. mart nije praznik lepšeg pola, ni praznik dama, a sasvim sigurno nije ni dan kada nam je potrebno 20% popusta na bilo šta.
8. mart je dan kojim se obeležava borba žena da kažu NE patrijarhalnom društvenom uređenju, i da kažu DA jednakim pravima i obavezama za žene i za muškarce.
Da se vratim na početak. Kada bi moja deca u onom zamišljenom razgovoru umela da se izraze akademskim jezikom njihovo pitanje bi moglo da glasi – Šta je poreklo patarijarhata i koji su razlozi za njegovo milenijumsko trajanje? (Odgovor siguno nije u njegovoj efikasnosti i savršenosti. Stanje u kom se svet nalazi govori dovoljno o tome.)
Ne nalazim teoriju koja daje dovoljno dobar odgovor, a praksa kaže – patrijarhat opstaje jer je već dugo tu. Kada je nepravda u korenu, vrlo je verovatno da će biti i u izdancima a inercija je neumoljiva. Društveni zamajac je teško zaustaviti kad krene na jednu stranu, a još ga je teže preusmeriti.
Zato je 8. mart važan – da nas podseti da smo i mi, svako od nas, deo društva i deo tog zamajca. Mali, malecki deo.
Ali ipak deo. I – ako bude dovoljno nas koji vučemo na drugu stranu možemo ga usporiti a onda i zaustaviti.
8. mart je podsetnik da svaka od nas i svaki od vas može dati svoj doprinos izgradnji boljeg i pravednijeg društva koje će podjednako vrednovati muškarce i žene.
8. mart je obećanje da ćemo biti bolji i raditi bolje. Suštinski, 8. mart je vera u nas, kao ljudsku vrstu.
8. mart je važan ali još su važniji svi ostali dani.
Šta ćeš uraditi kad prođe 8. mart?
Izvor: Milana Pavlović