Godinama radim kao privatni nastavnik matematike. Od kako sam počela da studiram privatni časovi su bili moj dodatni izvor prihoda. U početku sam mislila da ne volim rad sa decom. Da neću imati strpljenja. Međutim, ubrzo su me sama deca demantovala.
Na neki, meni neobjašnjiv način, sve do jednog deteta, me je zavolelo. Umesto očekivano stroge nastavnice, prepoznavali su u meni prijatelja. Osobu koja ih rado sluša. Razume. Posavetuje. Neobično su mi se radovali kad pozvonim na njihova vrata, iako posle toga sledi čas “dosadne” matematike.
Još veće iznenađenje su mi bili njihovi roditelji, koji su uvažavali moje mišljenje i tražili savete na teme koje nisu imale dodirnih tačaka sa matematikom. Postajala sam porodični prijatelj. Kroz svako dete sticala sam nove prijatelje, male i velike, i bivala neobično srećna zbog toga.
Jedno od pitanja, koje mi je redovno postavljano pred kraj osmog razreda ili srednje škole – Šta misliš, šta treba da upišem? Uvek sam davala isti odgovor svima. Roditeljima bih rekla – Istražite sa detetom šta zaista voli da radi…satima…šta je njegova strast? Deci bih odgovarala – Upiši ono što bi voleo da radiš sa uživanjem, šta god to bilo: kuvanje, pisanje, šišanje, računanje, slikanje…
Davno sam se i sama nalazila na toj raskrsnici izbora.
Kada sam bila četvrti razred osnovne škole, u jednoj šetnji gradom, pitala sam tatu onako neobavezno – Da li bih ja mogla da budem frizerka kad porastem? On, mašinski inženjer, dao mi je potpuno neočekivan odgovor – Naravno! Možeš da budeš šta god poželiš. Nisam se nadala tom odgovoru. Od kako znam za sebe, babe i tetke su me ubeđivale da je medicina najbolji mogući izbor na svetu. Klimnula sam glavom, odahnula u sebi i beskrajno se radovala što ću biti frizerka…jednoga dana.
Kada se bližio kraj osnovne škole, otac me je upitao – Šta ćeš da upišeš? Rekla sam – Ne znam. Dvoumim se između filološke gimnazije ili tehničke škole. Potpuno dva različita pravca – jezici i nauka…ali ujedno dve moje velike ljubavi – jezici i matematika. Šokirano me je pogledao, pa tiho nastavio – Zar ti nisi želela da postaneš frizerka? Užasnuta pitanjem, kratko i nadobudno sam frknula:
-Frizerka?! Znaš li ti kakvi đaci upisuju tu školu? Ja sam vukovac. Ja ne mogu biti frizerka. Spustio je pogled u pod i duboko uzdahnuo. Ništa nije rekao. Mislio je da grešim.
On je najbolje od svih iz moje okoline znao šta znači pogrešan izbor i kako se to dalje odražava na celokupan kvalitet života. I on je bio vukovac. Dika i ponos svoje familije i cele ulice. Kad je trebao da upiše fakultet želeo je veterinu, ali s obzirom da je bio odličan đak, država ga je pozvala da se upiše na Vojnu akademiju. U to vreme mu je bila ukazana ogromna čast. Deda, njegov otac, jedva je dočekao.
– Kakva veterina?, govorio bi. — Bićeš ti tatin vojnik! Ili to ili ništa!
Upisao je Vojnu akademiju, smer mašinstvo. Biće on tatin vojnik. Biće on tatin ponos. Na trećoj godini studija, poželeo je da napusti akademiju. Naravno da mu to nije bilo dopušteno. Deda je rekao da se ne vraća bez diplome kući. Nije napustio. Učio je i počeo da pije. Diplomirao je i postao alkoholičar. Odmah je dobio zaposlenje pri vojsci i svoju jedinicu mladih vojnika. Svako jutro im je brojao gaće i čarape. Tako je nama uprošćeno opisivao svoj posao. A meni je kao detetu opet delovao nekako moćno u toj vojnoj uniformi od koje se užasavao. Zimi prebaci šinjel preko ramena. Šapka na glavi. Vizir spusti toliko da pokrije oči, kako ne bi video vojnike koji ga pozdravljaju stojeći mirno, nemo i držeći brid dlana poviše slepoočnice. Nije im otpozdravljao. To sam umesto njega rado činila ja, u retkim prilikama.
Nisam mogla da prepoznam tugu u njegovim očima. Svaki dan je išao na posao koji ne voli. Svaki dan je pio jer nije bio srećan. Bežao je od svojih tuga i neispunjenih snova. Imao je porodicu kojoj se nije posvećivao. Vrlo brzo se nekako penzionisao. Našao je način da naplati svoje studiranje i mučenje. Razveo se. Nastavio da pije. Naočigled i zaprepašćenje svih nas – zapalio diplomu! Gledao je s osmehom na licu kako gori. Jer to nije bio njegov izbor. Ta diploma je bila simbol njegove poslušnosti. Svetio se ocu do kraja svog života. A nije dugo ni poživeo.
Sve to – zbog pogrešnog izbora. Sve to – zbog poslušnosti. Umesto da se usprotivio i rekao – Studiraću veterinu, jer je to moja ljubav i moja želja! Možda bi postao najbolji veterinar na svetu, pa bi otac svakako bio ponosan. Možda ne bi uplovio u vode alkoholizma, već uživao u svojoj ženi i deci. Možda ne bi umro mlad. Možda.
Zato svaki put kad me pitaju – Šta da upišem? kažem – Ono što voliš. Što tvoja duša ište. Ono čemu se neizmerno raduješ. Jer to nije samo posao. To nije samo plata. To je važan izbor koji će obojiti ceo tvoj budući život.
Izvor: Besenjak