Koliko ste puta u ovo relaksirano doba godine mogli da čujete od svog deteta: „Meni je dosadno“? Šta se to dogodilo s decom da u svoje slobodno vreme ne znaju da se igraju? Naša lična iskustva tokom leta navela su nas na razmišljanje o tome kakva je igra bila nekada a kakva je danas. Koja je razlika u našem i njihovom detinjstvu?
Sećam se kako mi je baka kao devojčici pričala kakvo je bilo njeno detinjstvo kada se dugo pešačilo u školu pa su se pevale pesme, izmišljali stihovi i priče, pamtile brojalice. Pričala mi je kako nije bilo mnogo igračaka pa su se igre stvarale i od kamenčića, starih krpa i raznih predmeta koje su dečje ruke pretvarale u lutke, zmajeve, mačeve… Kako je bolje od bilo koje igračke bilo igrati se s prijateljima na mekoj seoskoj prašini. Već je detinjstvo naše generacije druga priča. Imali smo mnogo više igračaka, ali nam je i dalje ostajalo vremena za druženje i kreativnost.
Mnogi pamte vreme provedeno s „ključićem oko vrata“ kada smo se slobodno igrali ispred zgrade ili u parku dok se roditelji nisu vratili s posla. Morali smo da budemo strpljivi, da čekamo na crtani par minuta pre večernjeg dnevnika ili na zabavni dečji program koji se prikazivao nedeljom i zvao se „Muzički tobogan“.
Danas deca otvore oko i već je tu za njih bejbi program, gomila crtanih i filmova. Za svaku igru postoji igračka, uputstvo i pravila. Današnja deca navikla su da dobiju zabavu kad žele, brzo, uz kompletna uputstva koje ne ostavljaju ništa nedorečeno.
Stoga im je i teško da zamisle da kutija može da bude najbolja kuća za lutke, da je mnogo više zabave u mašti i kreiranju. Kada današnjim generacijama ostavimo izbor da sami kreiraju igru i budu maštoviti ili da posegnu za kompjuterskim svetom velika je verovatnoća da će miš i tastatura odneti pobedu. Ko kaže da i ranije generacije ne bi bile takve da su imale tu mogućnost? Mora li i dečja igra ići u korak s vremenom?
Sigurno je tako!
Važnost igre kao spontane i dobrovoljne dečje aktivnosti i njen uticaj na dečji razvoj je neosporna. Igra je najvažniji posao svakog deteta. Kroz igru deca uče o svetu oko sebe, istražuju okolinu i svoje telo, uče o emocijama, prevladavaju svoje strahove, postaju kompetentni za društvene odnose.
Kod malog deteta ona je primarna i dominantna potreba. Nakon treće godine života igra je i socijalna veština neophodna za razvoj društvenog bića. Ona podstiče uspostavljanje emocionalnih odnosa, razvoj govora, telesnu aktivnost, razvoj intelektualnih veština, razvoj kreativnosti, socijalizaciju i razvoj samopouzdanja.
Polaskom dece u školu njihov život se menja. Igra više nije smisao života. Školske obaveze postaju važnije. Opsežno gradivo tera na učenje, moda vanškolskih aktivnosti okupira slobodno vreme i spontana igra „umire“. Deca uglavnom više nemaju vremena za samostalnu igru. Posežu za brzim rešenjima naučena da im se „servira“ gotov proizvod.
Novi način života u kom je sve mnogo dostupnije, brže, globalnije promenio je i naše mališane koliko god se mi opirali i čudili. U svemu tome potrebno je naći pravu meru, baš kao i za sve u životu.
Vremena se menjaju, a s njima i deca. Menjaju se igračke, načini igre, dužina vremena koje dete provodi u igri. Pre su se deca igrala rata koristeći grane umesto puške.
Danas sednu za računar i igraju tu istu igru na „sofisticiraniji“ način. Pre su imitirali život odraslih na ćebetu pod nekim stablom, koristeći kutijice umesto posuđa. Danas igraju igricu koja simulira život. Sve to ima svoje prednosti i mane. Računar je nužnost, svakodnevnica, sredstvo koje pomaže učenju i širenju horizonata… Međutim, takvu igru treba strogo nadzirati, kontrolisati i dozirati. Vreme provedeno u prirodi, na svežem vazduhu u igri „žmurke“ ili s loptom u ruci mora biti sastavni deo života svakog malog „zaigranog“ čoveka.
U današnjem svetu izobilja jedino je dosada nedopustiva. Shvatite da ste verovatno upravo vi kreirali detetov život u kojem inače nema vremena za dosadu pa kada nema francuskog, muzičke škole, baleta ili TV-a, ne zna šta bi sa sobom. Ako je vaše dete naučeno da donosite odluke i pronalazite rešenja umesto njega, kad se žali na dosadu možete ga podstaći na istraživanje, zabaviti ga dajući mu izazovne zadatke koje će samostalno rešavati i vežbati svoju kreativnost, pokazati mu neke igre iz vašeg detinjstva… ili ga pustite da se „koprca“ u svojoj dosadi dok ne uvidi da je „daljinski“ za promenu trenutnog stanja u njegovoj ruci. U svakom slučaju, budite mu primer jer deca uče iz svakog vašeg pokreta i svake vaše reči.