Sa dve godine dete bi trebalo da ima razvijeno samopouzdanje. Čak je poželjno da ne bude “previše dobro”, jer to može da bude zabrinjavajuće u ovom uzrastu
Dete sa dve godine ima razvijeno samopouzdanje što se vidi kada ulazi u neki prostor i ide ispred roditelja. Hoda čvrsto, sa rukama pored tela, ima ispravno držanje, sigurno je da ga roditelji prate. Istovremeno se bori sa sećanjima na neko prethodno iskustvo, ako je bilo neprijatno, kao što je pregled kod lekara, vakcinacija, dobijanje injekcije ili nešto slično. Povremeno se oseti dovoljno sigurno da može da se odvoji od roditelja i priđe nekoj drugoj osobi, što je ogroman korak za dvogodišnjaka. Neka deca se još uvek osećaju nesiguno i ne odvajaju se od roditelja, pa se treba upitati “zašto?” Ili su “suviše dobra” što u ovom uzrastu nije poželjno, a može biti i zabrinjavajuće.
Evo šta najviše može da izazove stres i kod deteta i kod roditelja u ovom uzrastu:
Umešnost: detetu je potrebno da se oseća važno, da osvoji okolinu, pa od prisutnih traži priznanje. Dugo i uporno obavlja zadatke, čak i one najjednostavnije za šta roditelji nemaju uvek strpljenja pa ono oseća da ne dobija dovoljno pažnje što je izvor novog stresa u trećoj godini.
Napetost: posmatranjem kako se dete igra, uočavaju se kognitivne sposobnosti ali i stepen emotivne slobode. Napeto, nesrećno dete se igra se sa malo ili nimalo mašte.
Zastoj cerebralnog razvoja: sposobnost motoričkog planiranja (niz pokreta potrebnih da bi se izvršio zadatak) i shvatanje uzročno-posledičnih veza (ako otvoriš vrata, moći ćeš da uđeš, na primer), posmatrano kroz igru pokazuje da je nervno-motorni sistem besprekoran. Nespretni, nesigurni pokreti, često promašivanje ciljeva ukazuju na blagi zastoj koji utiče na fine motoričke funkcije.
Preosetljiv nervni sistem: kako nervni sistem prima, obrađuje informacije iz spoljašnje sredine, da li ima kašnjenja u procesuiranju informacija vidi se u detetovoj igri. Ako je kontrola nad dolazećim stimulansima dobra, pažnja je produžena kao i usmerenost samo na određene igračke. Deca sa osetljivim nervnim sistemom stalno prelaze sa jedne igračke na drugu, razgovor odraslih im odvlači pažnju, kao i svi drugi vizuelni i zvučni signali.
Govor: za dvogodišnje dete govor ima ogroman značaj jer mu omogućava nesmetanu komunikaciju. Ako postoji kašnjenje u razvoju, što može biti iz mnogo razloga, dete će biti pod velikim stresom.
Izvor stresa u ovom periodu mogu da budu noćni strahovi, što nije isto što i noćne more
Spavanje: ako je dete u većini stvari samostalno, samo će se i uspavljivati nakon večernjih rituala. Tada obično ponavlja nove reči koje je naučilo i nakon monologa, koji može da potraje i više od pola sata, dete tone u san. Izvor stresa u ovom periodu mogu da budu noćni strahovi, što nije isto što i noćne more, jer se dete ne budi dok ih doživljava i ne seća ih se ujutru. Ovoga se više boje roditelji pa često bude dete što ga dodatno uznemirava. Noćni strahovi se javljaju za vreme prelaska iz dubokog u laki san i nisu ozbiljna pojava . Ako su učestali u kratkom periodu, moguće je da je dete pod stresom.
Hiljadu “zašto?”: radoznalost trogodišnjaka je ogromna. Stalna želja da se još nešto nauči, razume, može za dete da predstavlja ogroman emocionalni i mentalni pritisak. Roditelji su zbog ovoga često pod stresom jer dete stalno nešto zapitkuje i obično i ne sačeka odgovor do kraja, a već ima novo pitanje. Odgovori moraju da budu kratki, nikako ne treba da se prekine razgovor jer će dete misliti da njegova pitanja nisu shvaćena dovoljno ozbijno, što će kod njega prouzrokovati stres.
Praćenje u obavljanju fizioloških potreba: većina dece u ovom uzrastu uspešno obavlja fiziološke potrebe samostalno, ili barem preko dana. Ukoliko im se desi da se umokre, treba pažljivo da im se ukaže na to šta se desilo i kako ubuduće da to izbegnu jer dete ovu situaciju doživljava kao veliki neuspeh. Ono nikako ne sme da vidi da je roditelj razočaran kako ne bi imalo osećaj nesposobnosti.
Najveći deo energije i vremena u ovom uzrastu troši na suprotstavljanje
Suprotstavljanje: bez obzira što roditelje i dalje doživljava kao svemoćne, najveći deo energije i vremena troši na suprotstavljanje i otpor prema zahtevima koji mu se postavljaju. Dete počinje da oseća moć što je novi izazov za roditelje i osobu koja ga čuva jer treba napraviti balans kako ne bi pomislilo da je svemoćno. Jako je važno da svi budu usaglašeni i dosledni jer su sada detetu potrebna jasna uputstva o tome šta je prihvatljivo a šta neprihvatljivo ponašanje. Jasne granice moraju biti saopštene tako da dete ne izgubi samopouzdanje i samopoštovanje.
Agresija: dete naglo menja raspoloženje, iznenada se naljuti i izgubi kontrolu, grize, šutira, udara glavom kada roditelj želi da mu pomogne. Neka deca za vreme napada besa zadržavaju vazduh što roditelje strašno plaši. Iako su ove situacije zastrašujuće, to što dete neko vreme ne diše ne ostavlja posledice. Kada se opusti, automatski počinje ponovo da diše. Ukoliko se ove situacije često ponavljaju treba razgovarati sa pedijatrom ali nikako ne odustati od disciplinovanja deteta.
Tekst: Snežana Milanović, diplomirani medicinar fizioterapeut
Izvor: centarsm