Емоционално злостављање је веома тешко прецизно дефинисати. Постоје бројни облици понашања по којима се ова врста злостављања може препознати, као и бројни начини на које жртва може реаговати. Препознавање је додатно отежано могућношћу да се превиде последице злостављања.
За разлику од физичког злостављања где су последице одмах објективно видљиве у виду модрица или ожиљака, код емотивног злостављања ови ожиљци су унутрашњи, те самим тим и теже доступни посматрању. Дете које је емотивно злостављано од стране родитеља ретко ће то признати, чак ће ретко уопште и бити свесно да је жртва злостављања. Злостављачи често посежу за најразноврснијим начинима манипулације којима сву кривицу сваљују на дете и његову природу, те оно сматра да је само криво за оно што му се дешава и не тражи помоћ.
НАЧИНИ ЕМОЦИОНАЛНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА
Начини на које дете може бити емоционално злостављано су бројни. Ускраћивање емотивне подршке је само један од њих и погрешно се често емоционално злостављање поистовећује са ускраћивањем љубави и запостављањем детета. Многи родитељи и старатељи умеју да посегну и за многим другим облицима злостављања. Ова врста злостављања укључује и претње детету да ће бити остављено или физички кажњено. Иако се ове претње у највећем броју случајева не реализују, оне остављају дубоки траг у детету због кога се често касније, чак и у одраслом добу, особа из њој непознатих разлога плаши напуштања или физичког напада. Све што се детету каже у периоду када се развија може оставити трагове који ће касније утицати на његов живот.
Емоционално злостављање се често поистевећује и са вербалном агресивношћу иако, заправо, укључује много шири спектар понашања. Ипак, вербална агресија, односно називање детета разним погрдним именима, викање или исмевање пред другима, скоро увек је присутно у овим случајевима.
Када говоримо о емоционалном злостављању битно је имати на уму да се овде не ради о појединачном инциденту, односно једном догађају који це усмерити даљи ток развоја детета, већ о трајном односу кои је обојен разним облицима понашања о којима овде говоримо.
Када говоримо о емоционалном злостављању, битно је имати на уму да се овде не ради о појединачном инциденту, односно једном догађају који ће усмерити даљи ток развоја детета, већ о трајном односу који је обојен разним облицима понашања о којима овде говоримо. О последицама таквог односа ћемо говорити касније, али потребно је, док говоримо о различитим облицима злостављања, имати у виду то да све што се дешава у оваквим ситуацијама имеђу родитеља и детета нужно оставља дубоке трагове у детету и има значајне последице на његов емотивни развој. Уколико дете не добија потребну емотивну потршку у периоду када се развија и интегрише његова личност оно неће успети да створи ни јасну представу о себи, нити о свету који га окружује. На овај начин емоционално злостављање оставља ожилљке који ће бити видљиви у његом понашању, односима са другим људима и његовој способности да воли и буде вољен.
Емоционално злостављање често укључује и понижавање детета, без обзира да ли се ради о намерном понижавању које се користи као казна или понижавању у смислу непризнавања дететових талената и способности. Намерно понижавање је много лакше препознати јер га родитељ отворено и свесно користи када жели да дете казни за неко неприхватљиво понашање. За разлику од тога, постоји и понижавање детета за које родитељ чак често није ни свастан да је понижавање, али у детету изазива страшан осећај мање вредности. То се обично дешава онда када дете тек усваја неку нову вештину, на пример учи да вози бицикл или слика, пише прве песме или слично. Уколико на први пад са бицикла дете добије од родитеља поруку да је неспособно и да такве активности нису за њега оно ће то доживети као понижење. Онда када дете истражује свет и себе потребна му је подршка и охрабрење како би открило своје таленте и интересовања. Многе активности у које се упушта у том тренутку делују му као значајни подвизи за које тражи признање. Покушај детета или пубертетлије да се бави сликањем можда неће од њега направити уметника, али му може помоћи да кроз то сликање превазиђе неке тренутне проблеме. Многа деца се такође интересују за музику и имају идеју томе да покушају са свирањем неког инструмента. Родитељи који такве идеје пресеку једном једином реченицом, на пример ‘ти ниси талентован за то’ не само да ће спречити откривање потенцијалног скривеног талента у детету, већ ће тако хладна реакција зауставити потрагу детета за својим талентима. Уколико до овога заиста дође, велика је вероватноћа да ће ово дете одрасти са осећајем мањка начина за самоекспресију, а самим тим и мањка креативности и инвентивности.
ОГРАНИЧАВАЊЕ ДЕТЕТОВЕ СЛОБОДЕ
Још један чест облик понашања који се јавља у ситуацијама ове врсте злостављања јесте ограничавање дететове слободе. Овакво понашање среће се често код родитеља који су презаштићујући. У страху за дететову безбедност, они му не дозвољавају да слободно истражује околину и самим тим учи, како о њој, тако и о себи. Сличне забране могу се јавити и у каснијем добу, поготово у периоду пубертета када се младима јавља јака потреба за експериментисањем, како са окружењем, тако и са собом. Познато је да тада млади људи воле да испробавају различите стилове музике, облачења, дружења и слично. Родитељи који себи дају за право да, уместо детета, у том тренутку доносе одлуке о томе са ким се треба дружити и куда ићи, заправо, спутавају дететову потрагу за самим собом. Исувише ригидне забране у овом периоду могу утицати и на смањење дететове радозналости, смањење мотивације за успехом па, на крају, и до неадекватног развоја слике о себи.
ИГНОРИСАЊЕ ДЕТЕТА
Игнорисање детета је такође често укључено у емоционално злостављање. Многи психолози игнорисање сврставају у врсту казне гору од било које друге. Прекоревања и забране могу имати мање озбиљне последице од једноставног необраћања пажње на дете јер у случају кажњавања дете бар на неки начин осећа да неко потврђује његово постајање. За разлику од тога, у случају игнорисања дете осећа да било који његов поступак не провоцира никакву реакцију, скоро као да дете ни не постоји. У овом случају дете се осећа напуштено и без икаквог критеријума за процену сопствених дела јер, уколико нема реакције, онда се нема на основу чега одредити да ли је поступак пожељан или није.
ПРЕВИСОКИ ЗАХТЕВИ И ОЧЕКИВАЊА РОДИТЕЉА
Превисоки захтеви и очекивања родитеља такође се често срећу у оваквим односима. Очекивање родитеља да има сву дететову пажњу у сваком тренутку као и да проводе сваки слободан тренутак заједно је веома често. Овакви захтеви често су праћени емоционалним уценама тј изазивањем кривице или страха код детета уколико не испуни очекивања родитеља.
У облике емоционалног злостављања спадају: Ускраћивање емотивне подршке, претње детету да ће бити остављено или физички кажњено, вербална агресивност, понижавање, непризнавања дететових талената и способности, ограничавање дететове слободе, игнорисање детета, превисоки захтеви и очекивања родитеља, склоност минимизирању проблема, недоследни одговори.
Аутор: Т. Фиревски Јовановић и Н. Јовановић
Извор: danas.rs