Sećam se, na jednom predavanju za vaspitače, divna Žana Borisavljević nas je pitala:
„Zašto deca idu u vrtić?“
Mi smo nabrajale: da se socijalizuju, da se osamostaljuju, da dele…
Odgovor koji je ona htela da čuje je bio: „Deca idu u vrtić da bi učila.“
Sledeće njeno pitanje je bilo: „Šta je najvažnija stvar koju deca treba da nauče u vrtiću?“
Mi smo opet nabrajale: da se socijalizuju, da se osamostaljuju, da steknu kulturno-higijenske navike…
Opet je uspela da nas dovede do pravog odgovora: „Najvažnije za dete da nauči u vrtiću je kako izgleda život odraslog čoveka.“
Pitala nas je: „Kako ćete naučiti dete životu odraslog čoveka kad ne znate kako će život izgledati za 20 godina? Čovek koji je izmislio avion nije mogao ni da pretpostavi da će se u njegovom izumu voziti toliko ljudi odjednom i da će pomoću njega preletati celu planetu. Čovek koji je izmislio kompjuter nije znao tada da će svaka kuća imati po jedan ili više kompjutera. Kako onda? Šta mislite, šta je najvažnije da naučite dete da bilo spremno za život kakav ne možete ni da pretpostavite kakav će biti?“
Odgovor na ovo pitanje smo brzo pronašle: „Najvažnije je naučiti dete da se prilagodi!“
Na platnu smo ugledale cvet koji je izrastao iz betona…
Toliko o negovateljicama i čuvarima dece u vrtićima. Pozdravljam sve moje koleginice gde god se nalazile…
Autor: Milica Golubović, vaspitačica iz Beograda