Ово ће бити први у низу текстова који, заснован на емпиријским доказима, открива предуслове добре везе између родитеља и детета, а у зависности од пола.
Пре свега, треба имати на уму да нису сва деца рођена нити расла у истим условима – социјалним, економским, демографским. Има и оне деце која одрастају са једним родитељем, у богатим или сиромашним породицама, урбаним или руралним срединама. Ипак, то не значи да не постоје дечје потребе које су универзалне и које има баш свако дете. Имајући то на уму, завирили смо у истраживања која су, на основу искуства и доказа, показала шта је потребно ћерки од оца, шта од мајке, а шта треба син од маме, односно тате.
У овом првом тексту истражићемо шта је то ћеркама потребно од њихових очева.
Дозвола да буде дете, ако не желите да ризикујете однос са својом ћерком у будућности.
Одговорни родитељи требало би да знају да је дете – дете и да немају право да их оптерећују својим проблемима и несигурностима, било директно или тако што су изложени родитељским бригама на други начин.
Истраживање које је обухватило 500 одраслих жена показало је да се многе од њих свог искуства са очевима током одрастања сећају кроз „парентификацију“. Очеви су, наиме, у великом броју случајева несвесно својим ћеркама на леђа стављали одговорност која није њихова, тражећи од деце да им испуне психолошку потребу за валидацијом. Мушкарци који кроз одрастање од својих родитеља нису били довољно прихваћени и цењени, подсвесно ће ту незадовољену потребу пренети на децу. За жене које су одрастале уз такве очеве, установљено је да су имале много мање успеха у остваривању квалитетних романтичних везе с мушкарцима кад одрасту.
Топлина, прихватање, доступност, позитивна пажња – ако не желите да ризикујете депресију кад ваша ћерка одрасте.
У студији која је поредила адолесценткиње с дијагнозом депресије и оне које немају депресију, резултати су показали велику важност односа између оца и ћерке и њихове међусобне комуникације на ментално здравље девојчица, односно жена.
Девојчице којима је установљена депресија, много су више имале осећај занемарености и одбачености од оца који је с њима имао „хладан однос“. Ови резултати чек нису имали везе с тим да ли су родитељи у браку или не. С друге стране, занимљиво је да очеви тих истих девојчица у својим одговорима у истраживању јесу признали да са својим ћеркама имају лошу комуникацију, али не и недостатак очинске топлине и повезаности које су њихове ћерке осећале. Вероватно управо због недостатка квалитетне комуникације.
Блискост, поверење, дозволу да буду аутономне и своје – ако не желите да ризикујете будуће поремећаје у исхрани.
Једно методолошки изузетно снажно истраживање пратило је три групе жена – оне са поремећајима у исхрани, са психијатријским поремећајима који немају везе са исхраном и трећа група, без икаквих поремећаја. Учеснице истраживања присећале су се, између осталог, свог односа са очевима и одговарале на питања на ту тему. Испоставило се да су жене које су имале психијатријске поремећаје (у вези са исхраном или невезано) много чешће свог оца описивале као мање брижног, престрогог, непопустљивог, склоног да их кажњава. Посебно су жене с поремећајима у исхрани своје очеве описале као дистанциране и себичне.
Укљученост и комуникација.
Звучи логично и нисмо рекли ништа посебно ново. Наравно да је важно да отац буде укључен у одрастање деце. То важи за родитеље уопштено. Али, морамо да скренемо пажњу на то како је у једном истраживању мерена укљученост очева у животе ћерки и квалитет комуникације – тако што су ћерке питали којих пет заједничких активности су имале са оцем у претходних месец дана и које четири теме за разговор су искрснуле у том истом периоду. Резултати су, наравно, показали несагледив значај редовне и квалитетне комуникације између очев и ћерки.
Али, ауторе студије је пријатно изненадило још нешто – изузетан значај квалитетне комуникације са очинском фигуром, чак и ако је у питању очух. Ако је очух укључен и заинтересован, за ћерку је то готово једнако важно као да је у питању биолошки отац.