Ovo će biti prvi u nizu tekstova koji, zasnovan na empirijskim dokazima, otkriva preduslove dobre veze između roditelja i deteta, a u zavisnosti od pola.
Pre svega, treba imati na umu da nisu sva deca rođena niti rasla u istim uslovima – socijalnim, ekonomskim, demografskim. Ima i one dece koja odrastaju sa jednim roditeljem, u bogatim ili siromašnim porodicama, urbanim ili ruralnim sredinama. Ipak, to ne znači da ne postoje dečje potrebe koje su univerzalne i koje ima baš svako dete. Imajući to na umu, zavirili smo u istraživanja koja su, na osnovu iskustva i dokaza, pokazala šta je potrebno ćerki od oca, šta od majke, a šta treba sin od mame, odnosno tate.
U ovom prvom tekstu istražićemo šta je to ćerkama potrebno od njihovih očeva.
Dozvola da bude dete, ako ne želite da rizikujete odnos sa svojom ćerkom u budućnosti.
Odgovorni roditelji trebalo bi da znaju da je dete – dete i da nemaju pravo da ih opterećuju svojim problemima i nesigurnostima, bilo direktno ili tako što su izloženi roditeljskim brigama na drugi način.
Istraživanje koje je obuhvatilo 500 odraslih žena pokazalo je da se mnoge od njih svog iskustva sa očevima tokom odrastanja sećaju kroz „parentifikaciju“. Očevi su, naime, u velikom broju slučajeva nesvesno svojim ćerkama na leđa stavljali odgovornost koja nije njihova, tražeći od dece da im ispune psihološku potrebu za validacijom. Muškarci koji kroz odrastanje od svojih roditelja nisu bili dovoljno prihvaćeni i cenjeni, podsvesno će tu nezadovoljenu potrebu preneti na decu. Za žene koje su odrastale uz takve očeve, ustanovljeno je da su imale mnogo manje uspeha u ostvarivanju kvalitetnih romantičnih veze s muškarcima kad odrastu.
Toplina, prihvatanje, dostupnost, pozitivna pažnja – ako ne želite da rizikujete depresiju kad vaša ćerka odraste.
U studiji koja je poredila adolescentkinje s dijagnozom depresije i one koje nemaju depresiju, rezultati su pokazali veliku važnost odnosa između oca i ćerke i njihove međusobne komunikacije na mentalno zdravlje devojčica, odnosno žena.
Devojčice kojima je ustanovljena depresija, mnogo su više imale osećaj zanemarenosti i odbačenosti od oca koji je s njima imao „hladan odnos“. Ovi rezultati ček nisu imali veze s tim da li su roditelji u braku ili ne. S druge strane, zanimljivo je da očevi tih istih devojčica u svojim odgovorima u istraživanju jesu priznali da sa svojim ćerkama imaju lošu komunikaciju, ali ne i nedostatak očinske topline i povezanosti koje su njihove ćerke osećale. Verovatno upravo zbog nedostatka kvalitetne komunikacije.
Bliskost, poverenje, dozvolu da budu autonomne i svoje – ako ne želite da rizikujete buduće poremećaje u ishrani.
Jedno metodološki izuzetno snažno istraživanje pratilo je tri grupe žena – one sa poremećajima u ishrani, sa psihijatrijskim poremećajima koji nemaju veze sa ishranom i treća grupa, bez ikakvih poremećaja. Učesnice istraživanja prisećale su se, između ostalog, svog odnosa sa očevima i odgovarale na pitanja na tu temu. Ispostavilo se da su žene koje su imale psihijatrijske poremećaje (u vezi sa ishranom ili nevezano) mnogo češće svog oca opisivale kao manje brižnog, prestrogog, nepopustljivog, sklonog da ih kažnjava. Posebno su žene s poremećajima u ishrani svoje očeve opisale kao distancirane i sebične.
Uključenost i komunikacija.
Zvuči logično i nismo rekli ništa posebno novo. Naravno da je važno da otac bude uključen u odrastanje dece. To važi za roditelje uopšteno. Ali, moramo da skrenemo pažnju na to kako je u jednom istraživanju merena uključenost očeva u živote ćerki i kvalitet komunikacije – tako što su ćerke pitali kojih pet zajedničkih aktivnosti su imale sa ocem u prethodnih mesec dana i koje četiri teme za razgovor su iskrsnule u tom istom periodu. Rezultati su, naravno, pokazali nesaglediv značaj redovne i kvalitetne komunikacije između očev i ćerki.
Ali, autore studije je prijatno iznenadilo još nešto – izuzetan značaj kvalitetne komunikacije sa očinskom figurom, čak i ako je u pitanju očuh. Ako je očuh uključen i zainteresovan, za ćerku je to gotovo jednako važno kao da je u pitanju biološki otac.