– Хеј, па где си ти?? Не видех те недељама! Како сте, шта радите?
– Ништа ме не питај! Вук ових дана има пријемни за средњу, живи нисмо! Иза овога ће ми требати дугачак годишњи одмор!
– Ма, да ли је већ дошло до средње? Па, коју ће?
– Не знам, навешће све јаке гимназије, па где упадне.
– Које су јаке, нисам у току?
– Па знаш оно, озбиљне школе, нећемо свакако неку тамо без везе, него неку где се ради!
– А које су без везе? Извини, ја стварно не знам, моји су тек пети разред, али да научим на време…
– Види, научићеш! Погледаш само да ли се петице добијају на лепе очи или се ради озбиљно.
– Хоћеш рећи, ако се намуче онда је школа јака?
– Наравно, мора да се ради, нема ништа без муке! И ми смо се мучили!
– Јесмо… и опет ништа не знамо! Ја била „вуковац“ и у основној и у средњој, на факултету сам имала просек преко 9, и? Тек кад сам почела да радим, у пракси сам стекла неко знање…
– То јесте, исто и ја, а право да ти кажем ни Вук нема знање, иако је кандидат за ђака генерације, али научиће, има времена! Само да упише сад школу па ћемо лако све после.
– Да… Али стварно, да ли учење мора да буде мука да би вредело…
– Мора!
– А, што? Мислим, и ако се муче и ако се не муче на крају ништа не знају! Нама на прошлом родитељском разредна пола сата причала како су деца нон-стоп на телефонима, не читају ништа, не комуницирају једни с другима осим преко мобилних, али то је што је – не можемо се правити као да су седамдесете године прошлог века…
– Деца су увек била иста, и нису волела школу!
– Па, чак и да је тако, шта је решење? Дићи руке? А мислим да и није баш тако – они уче сад исто као ја или моји родитељи. Мама ми стално прича како је имала енциклопедију „Свезнање“, и ако информације нема у њој, трчи у библиотеку у нади да ће нешто пронаћи. Сад ти је то један клик. Како и зашто опет да бубају толике информације као да живе у времену моје маме?
– Па морају да науче и неку информацију, није живот само песмица!
– Ја сам више научила од Дејвида Беламија и „Опстанка“ и таквих емисија него на свим часовима заједно. Што не би могло да буде забавно, па да желе да науче?
– Е, моја ти, ко је нас питао да ли желимо и да ли је лепо?
– Истина, али мислиш ли да је то добро? Ја сам имала професоре који су тражили године, датуме, учили смо лекције напамет и ако прескочимо једну реч – оцена мање… Али, која је вајда од тога? И није ми јасно – види се да резултата нема, али се и дан-данас учи исто! Ови моји клинци већ уче као папагаји, појма немају о чему причају… И већ сад, у петом основне, стално су под стресом, кад је контролни, писмени, кад их пита…
– Па, и ми смо били под стресом, и шта нам фали, ’ајде молим те!
– Не бих се сложила да нам ништа не фали, нисмо баш бриљирали као генерација… Само тешко необразован народ може да дозволи да му се све ово дешава и да ћути. Рецимо, стално слушам од својих пријатеља, све као неки факултетски образовани можеш мислити, како је школство „бесплатно“! То значи да појма немају шта је буџет и како се новац распоређује. Могла бих до сутра наводити примере.
– То јесте, али то је увек тако било.
– Па, ако је лоше, хајде да мењамо! Ја чезнем да временом где ће деца желети да иду у школу, као што иду на спорт и жао им је кад пропусте час!
– Друго је спорт, то је јурцање, то сви воле!
– Прво, не воле сви, а друго, из тог јурцања имамо успешне кошаркаше, фудбалере, ватерполисте… Можда нису ни осетили да раде нешто велико радујући се „јурцању“? По том принципу би музичка школа била „друго, то је свирање и певање“, па ево кукају да се испишу, иако су били лауреати на сваком такмичењу на које су изашли!
– Не знам… Знам само да смо у кући сви као у опсадном стању, само ово лудило да прође да душу одморим, а после нека буде најгоре и стрес и све, само нека се упише.
– Ух… мени је већ жао моје деце ако је тако – пријемни је стрес, цела породица се распадне, дете не може да спава од страха хоће ли уписати, и онда кад упише и крене та школа „ништа нема везе“. Па, што је онда тај пријемни толики стрес? Жали Боже сваког секунда нервирања…
– Видећеш кад ти Уна и Марко дођу до осмог, има да те питам како размишљаш… А мене ће тад чекати Вуков факултет, мајко мила…
– …ако му се не смучи све и дигне руке од књиге заувек?
– Помери се с места!
– Шалим се мало, али нешто озбиљно не ваља! Нисам сигурна да је тај метод „мучења“ добар. Мислим да не даје резултате, али се гура као да се показао фантастичан! Погледај рецимо Нила Тајсона! Најкомпликованије ствари објасни тако да ти буде жао што је емисија готова! Замисли да им је, рецимо, физика таква, па жено, уче о свету који их окружује, што то мора бити стресно, досадно и сувопарно?
– Па мора, морају да имају радне навике!
– Мислиш, неће имати ако им се све предаје занимљиво?
– Право да ти кажем, не знам ни сама. Хајде, причаћемо на некој кафи, само да ми прође ово лудило око пријемних!
– Важи, јави како је прошао!
– Хоћу… Држи нам палчеве свима…
Аутор: Маја Бугарчић