Impulsivnost, genetske predispozicije ili uzor iz okruženja – šta je to što navodi dete da čini loša dela? O tome da li je moguća resocijalizacija i da li ono dete koje je počinilo nešto loše u stanju da usvoji društveno prihvatljivo ponašanje, govori dečji psiholog Linda Bler.
Niko nije rođen zao, mada to niko ne može da kaže za sigurno, smatra Bler. Ljudska priroda sadrži obe strane, i agresivnu i altrusitičku. Svi imamo duboku potrebu da budemo prihvaćeni, da budemo okruženi ljudima i nijedno drugo biće ne provodi svoj život oslanjajući se na druge, kao čovek.
Emocija i razum su neodvojivi motori motivacije i za decu i za odrasle, ali emocije su deset puta jače. Deca su podstaknuta emocijama, ali vremenom uče da budu razumna, dok odrasli pokušavaju da budu razumni i kada su preplavljeni emocijama.
Dela agresije su proizvod kombinacije različitih faktora – ličnosti, koja uključuje genetiku, životnih okolnosti i uzora na koje se dete ugledalo još u ranom detinjstvu.
Naročito veliki uticaj ima uloga modela koju dete usvaja u toku sedme i osme godine. To vreme je presudno za razvoj deteta, naročito ako je dete u tom periodu bilo povređeno, tj. oštećeno u bilo kom smislu. Najrelevantnije pitanje je – da li je moguća resocijalizacija?
Dete se ne može rehabilitovati stavljanjem u institucije u kojima mogu videti negativne modele. To im uskraćuje priliku da nauče neke bolje obrasce ponašanja.
Kako da kod dece ublažimo posledice stresa i uzroke bola? Postoji način da se odvoje emocije iz memorije što omogućava nov način suočavanja sa situacijom.
Kada smo pod stresom, trudimo se da se ponašamo kao što smo radili kad smo bili mlađi. Ponavljamo ranije naučene obrasce ponašanja, pre nego što i razmislimo o stvarima logično. Zato rehabilitacija mora da bude stalan proces, a ne nešto što se radi odjednom.
Kada stvari krenu nizbrdo, postoje izdajnički znaci koji ukazuju na to da treba odmah odreagovati, a to su promena emocija, ubrzano disanje, osećaj uznemirenosti.
Rehabilitacija dece koja su doživela bilo koju vrstu traume je nešto što nema kraj, ako uzmemo u obzir da čak i oni koji su imali zaštićeno detinjstvo nekada treba da rade na sebi da bi krenuli napred.
Koje su to genetske karakteristike koje teraju ličnost da dela na društvno neprihvatljiv način?
Najvažnije je ono što nazivamo impulsivnom i refleksivnom dimenzijom ličnosti. Mi se svi nalazimo negde duž ovog spektra, tako da ljudi koji se nalaze na njegovom impulsivnom kraju provode svoje vreme izvinjavajući se zbog toga što su odreagovali bez prethodnog razmišljanja.
Ukoliko ste impulsivni onda ste veoma skloni da odreagujete pre nego što o stvarima racionalno razmislite. Razlozi za takvo ponašanje se gube u emocijama. Impulsivna osoba istrčava na put kao pas bez prethodne provere da li je put čist.
Ono na šta je jako važno obratiti pažnju su deca sa problemima u ponašanju koja imaju tendenciju da budu impulsivna. Oni moraju da nauče da uspore pre nego što odreaguju. Postoje jednostavna rešenja kao što su brojanje unazad od deset ili razmišljanje u terminima crveno, žuto i zeleno na semaforu. Čak i učenje da dišu pravilno kroz nos pomaže, jer kada udišete kroz usta postajete nervozni usled povećanog adrenalina. Deca ove stvari mogu da vežbaju i sama.
Postoji još jedna važna dimenzija, to je sposobnost da se izvaga između nekoliko kurseva akcije. Ako ne umete da razmislite o alternativnim načinima ponašanja, uvek ćete biti ranjivi na misao – „Želim to toliko da ću ga zgrabiti!“. Verovatno postoje genetske predispozicije i uticaj okoline koji utiče na razvoj ove vrste “inteligencije”.
Pored uticaja sredine, najvažniji faktor je uzor. Ovde govorimo o detetovom “staratelju” o ljudima od kojih dete zavisi. Nije bitno da li su to detetovi biološki roditelji ili ne. Ako dete, naročito u predškolskom uzrastu, odrasta okružen ljudima koji grabe da bi dobili ono što žele, ne poštuju druge, pa čak i nanose štetu drugima, onda će ponašanje deteta biti isto takvo.
Zanimljivo, ovo ne možete da ispravite tako što ćete pokazivati detetu na tuđem primeru kako to treba da izgleda. Deca ponašanje uče iz prve ruke.
Često se pisalo o tome da će traumatizovana deca verovatno pre počiniti neko delo agresije, ali da li je zaista uvek tako? Ima mnogo žena koje su odrasle u domovima i postale su izuzetne majke.
“Mislim da je uzor u ranom detinjstvu od ključnog značaja, ali i da možete proći kroz sve te ružne stvari i da opet ispadnete ok“, zaključuje Linda Bler.
Izvor: Novosti