„Је л’ толико страшно ако пропусти три дана школе?“ Питање које су вероватно многи родитељи себи поставили. Авионске карте повољније су ван сезоне, док траје настава. Летовање у септембру понекад је упола јефтиније него у августу, а и гужве су мање. Логично, јер је потражња мања, јер већ. С друге стране, ту су понекад и родитељи који не могу да добију годишњи одмор током школског распуста. или је једноставно цена летовања у јуну неупоредиво нижа него у јулу.
У Србији овакве ситуације углавном не доживљавамо као посебно велики прекршај. У Енглеској или Немачкој (о овој другој смо већ писали), међутим, последњих година постале су озбиљно политичко, образовно, па чак и судско питање.
Скоро пола милиона казни за једну школску годину
Енглеска је последњих година знатно заоштрила однос према изостанцима. Родитељ не може сам да одлучи да је одсуство детета оправдано. Током школске године дете може да изостане због болести или уз претходно одобрење школе, а породични одмор се, по правилу, не сматра „изузетном околношћу“.
Колико се озбиљно примењује таква политика можда најбоље показује податак за школску 2024/25. годину. У Енглеској је издато око 492.800 новчаних казни родитељима због неодобрених изостанака деце. Чак 459.300, односно 93 одсто свих тих казни, односило се управо на неодобрена породична путовања током школске године.
Прва казна износи 80 фунти по родитељу и по детету ако се плати у року од 21 дана, а потом расте на 160 фунти. Друга казна за исто дете у периоду од три године износи 160 фунти, док се код даљих прекршаја може разматрати судски поступак.
А такви поступци нису само претња на папиру.
Британски Гуардиан је овог августа известио из суда у Маргатеу, где су се пред судијом нашли родитељи деце са великим бројем неоправданих изостанака. Међу случајевима су била управо породична путовања током наставе, а као разлог родитељи често наводе нешто што је познато породицама широм Европе – путовање ван распуста кошта неупоредиво мање. Суд то, међутим, не прихвата као оправдање за изостанак.
Ако исто путовање у јуну кошта упола мање него у јулу – шта породица треба да уради?
Разлика у ценама смештаја и авионских карата између школске године и распуста може бити огромна. За породицу са двоје или троје деце она лако одлучује да ли ће негде отпутовати или неће. Зато део родитеља поставља сасвим легитимно питање: да ли је за дете заиста толико штетно да пропусти три или четири школска дана, нарочито ако је добар ученик и ако ће пропуштено надокнадити?
С друге стране, школе имају другачији проблем.
Ако је неколико дана дозвољено једној породици због јефтинијег путовања, због чега исто право не би имала свака породица? Ако је прихватљиво три дана, зашто не пет? И ко одлучује које је дете довољно успешно да сме да пропусти наставу?
Британске власти управо зато инсистирају на принципу да родитељ није тај који одређује да ли је одсуство оправдано. То чини школа.
А како је у Србији?
Међу родитељима у Србији прилично је раширено уверење да родитељ има право да детету „оправда неколико дана“.
Међутим, Закон о основама система образовања и васпитања не даје родитељу опште право да произвољно оправда одређени број дана одсуства детета ради путовања.
Напротив, Закон каже да је родитељ одговоран за редовно похађање наставе. Ако је ученик спречен да присуствује настави, родитељ је дужан да школу о томе обавести одмах, а најкасније у року од 48 сати. Након што разлог спречености престане, изостанак мора да оправда најкасније у року од осам дана, и то одговарајућом лекарском или другом релевантном документацијом.
Другим речима, у закону не постоји једноставна одредба:
„Родитељ може да оправда детету X дана годишње без образложења.“
Па откуд онда оно „родитељ може да оправда три дана“?
Из школских правила и праксе.
Поједине школе својим актима детаљније уређују начин правдања изостанака. Тако, на пример, једна основна школа у Тителу у тренутно објављеним правилима наводи да родитељ може без лекарског оправдања лично да оправда до три наставна дана током школске године, али не више од два узастопна дана.
Даклем није закон тај који родитељу даје право на три, пет или неки други број дана, већ конкретна школа својим правилима уређује како прихвата документацију и образложења за краћа одсуства. Зато искуства родитеља могу веома да се разликују од школе до школе.
У једној школи ће разредни старешина прихватити родитељско образложење без много питања. У другој ће се инсистирати на документацији. Негде ће родитељ унапред рећи да породица путује и то неће изазвати никакав проблем, док ће негде исти изостанак остати неоправдан.
А шта ако школа не оправда путовање?
Према важећем Правилнику о оцењивању ученика у основном образовању, редовност похађања наставе утиче на оцену из владања. Већ код осам неоправданих часова ученику се утврђује појединачна оцена из владања врло добро (4), до 15 часова добро (3), до 25 задовољавајуће (2), а са 26 и више неоправданих часова – незадовољавајуће (1). Школа евидентиране изостанке мора да утврди као оправдане или неоправдане најкасније осам радних дана након повратка ученика.
Слична правила постоје и у средњим школама.
Онда, изостати или не?
Потпуно оправдано можемо и морамо бранити принцип да школа није факултативна активност и да родитељи не би требало да бирају часове које дете може да прескочи.
С друге стране, ако дете које иначе редовно иде у школу пропусти три дана наставе, прочита шта је рађено, уради задатке и без тешкоћа настави даље – да ли је заиста претрпело озбиљну образовну штету? А ако јесте – какву?
Породично путовање такође може да буде искуство. Дете може први пут видети други град, државу, музеј, море, говорити страни језик, сналазити се на аеродрому, упознати другачију културу.
Наравно да путовање не треба прогласити заменом за школу, а одлазак у Бар или Пефкохори није баш ни едукативно путовање.
Проблем, међутим, настаје када изузетак постане правило – када дете изостаје два или три пута годишње, када родитељ школу посматра као нешто што се може уклопити између других породичних планова. Између тога и породице која једном годишње продужи викенд за два школска дана ипак постоји велика разлика.