Šta rade predstavnici reprezentativnih sindikata? Zar im studenti nisu pokazali kako se bori za pravdu?! Šta da rade članovi ovih sindikata koje niko nije pitao da li je pametno pregovarati sa onima sa kojima razgovora i pregovora nema?
Jedan od najvažnijih ciljeva je povratak dostojanstva profesiji. Ovakvi potezi nam sigurno neće vratiti ugled i dostojanstvo, naprotiv. Postojanje većeg broja sindikata besmisleno je samo po sebi. Imam utisak da su Glavni odbori sindikata, do nedavno, češće vodili međusobnu borbu za pridobijanje većeg broja članova nego za ispunjenje osnovnih zahteva, a kada smo već kod zahteva, upitni su i oni. Ko određuje zahteve i ko postavlja prioritete?
Najmanje dve decenije unazad smo više puta izigrani od strane sindikata čiji smo članovi. U međuvremenu, mnogi su se isčlanili – među njima i ja. Iako sam van sindikalnog sistema solidarišem se sa kolegama koji su u štrajku jer je situacija u prosveti sve gora i skandaloznija.
Skraćenje prvog polugodišta na teritoriji centralne Srbije stvorilo je dodatnu konfuziju. Odluke i preporuke resornog Ministarstva stizale su iz časa u čas. Obaveštavani smo preko medija u čiju pouzdanost sumnjamo.
Kako će se sve ovo završiti i šta da radimo? Ne znam. Razmatra se…
Autor: Marina Raičević