Nijedan roditelj neće priznati da ne voli svoje dete. Ipak, to se dešava češće nego što bi trebalo. Ako roditelj ima loš odnos prema detetu to je uglavnom zato što nije ni imao svesnu ili zrelu želju da ima decu.
Ako je dete nevoljeno, ono će se ponašati tako da ispoljava svoj bol i nelagodu. Dete ne razume šta mu se događa, vidi svet kao opasno mesto i uradiće sve da to promeni.
Roditelji dodatno zakomplikuju situaciju time što neće da priznaju da zapostavljaju dete. Oni racionalizuju svoje ponašanje raznim razlozima, pa mu dodatno ne pokazuju dovoljno ljubavi ili ga zlostavljaju. Ovakvi roditelji smatraju da je svaki način agresivnog ponašanja prema detetu ili njihova ravnodušnost zapravo za detetovo dobro. Zato je na kraju dete zbunjeno i misli da je uradilo nešto pogrešno.
„Nikada nije kasno da imate srećno detinjstvo.” – Tom Robins
Recimo da je majka ta koja kaže detetu da je zamara ili da „ne može da izađe na kraj s njim.” Desi se da svaka majka nekada ovo kaže detetu, naročito ako joj je dan bio stresan. Ali se često dešava i da roditelji zahtevaju od deteta nešto što ono još uvek nije u stanju da uradi.
Roditelji često prema njemu imaju velika očekivanja, loše mu objasne stvari ili očekuju više nego što je dete sposobno da uradi u tom trenutku razvoja. Jedan primer bi bio da dete uvek bude mirno ili da prati nešto duže nego što je za to sposobno. Time je roditelj taj koji frustrira samog sebe svojim nerealnim očekivanjima. Što je još gore, isfrustriraće i svoje dete tako da ono pomisli da je nesposobno.
Nevoljeno dete vidi da skoro sve što radi nervira njegove roditelje. I da ništa što uradi nije dovoljno dobro da ga njegovi roditelji prihvate. Zbog toga ih često krivi, misli loše o sebi i oseća se bespomoćno. Ono veruje da šta god da uradi, neće moći da utiče na ishod događaja.
Dete ne može da razume zašto pati, pa svoju anksioznost i bol pokazuje svojim ponašanjem:
• Ono može da razvije strahove i fobije od mraka ili situacija koje ne može da kontroliše.
• Postaje impulsivno, ne može da iskontroliše bes i jake emocije (čak i radost), pa će često reagovati burno.
• Jedan dan traži jedno, a sledeći drugo. Često menja svoje ponašanje. Ovo je uobičajeno za decu, ali je kod zapostavljene dece mnogo jače izraženo.
• Postaje anksiozno. Ne može da sedi mirno, stalno zapitkuje ili ponavlja radnje na neki drugi način.
• Teško se koncentriše i prati. Ima probleme u školi. Pokušava da postane nevidljivo za svoje okruženje.
• Nevoljeno dete nema socijalne veštine. Neprijatno mu je ili se loše oseća u prisustvu druge dece ili ljudi.
• Postaje veoma sumnjičavo i zbunjeno. Pokazuje znake nelagodnosti. Neka od ove dece su veoma tvrdoglava, a druga su prestala da budu živahna. Generalno ova deca deluju tužna, pokorna i očajnički im je potrebna podrška.
Ljudima je potreban dodir, zagrljaj i tople reči celoga života, naročito u detinjstvu. Oni su hrana za naše emocije kako bismo mogli da duševno rastemo. Nijedan roditelj nije savršen, ali svaki od njih mora da se postara da se dete oseća voljeno i kao dragi član porodice.
Ravnodušnost ili odbijanje decu izrazito boli. Ova ponašanja deci prave rane koje teško zarastaju u odraslom dobu.
Priredila: M. Milojković