Paradajz, četristo dinara – kilo.
Tačno znam šta bi mi rekla.
– Jeste, tako vam i treba. Jesi kupila rasadu?
– Nisam.
– A onolika zemlja propada… Bolje da sam je poklonila, nego što sam je vama ostavila…
– Dali smo pod kiriju.
– Šta?
– Pa zemlju, onu do vode.
– Kome?
– Đokovićima. Da poseju žito.
– Aj’ bar su naši. A i vi ste mogli da posejete žito… Niste sakati.
– Nismo. Al’ smo u Beogradu.
– Pa?
– Pa ništa…
– Četiri stotine, kažeš…?
– Aha.
– Pa je li čemu?
– Šta znam. ‘Nako… Crveni se.
– Ništa to ne valja, to ti je samo poprskano da zarudi. Nemoj da daješ deci.
– Zbog dece sam ga i kup…
– Šta si pravila danas za ručak? Subota je…
– Cezar salatu.
– Dobro – salatu. Šta još?
– Ništa. Cezar salata je obrok. Ceo.
– Budibogsnama. U moje vreme…
– Znam, baba. Ali nije tvoje vreme. Ovo je ceo celcit obrok. Ima zelene salate, paradajza, krastavaca…
– Pošto je kilo? Krastavaca?
– Stodevedeset.
– Ih… stodevedeset im majki…!
– Ima i luka, mladog, i crvenog i sira…
– Domaćeg?
– Pa ne baš skroz domaćeg.
– Šta fali domaćem?
– Ništa, al’ u Cezar ide parmezan, onako tanko, na kriščice….
– Ništa ti ja to ne znam… kod mene se nije jelo na kriščice… Nego onako – redno. Misliš da ste od “kriščica“ porasli…?
– Ne mislim. Ali ima i mesa.
– Mesa? Kakvog?
– Pilećeg. Belog.
– Pošto je sad?
– Osamsto kila.
– Je l’ bar to domaće?
– Otkud znam, piše “proizvedeno u Srbiji“…
– Malo morgen proizvedeno u Srbiji…
– Pa dobro baba, šta ja sad sa radim… da gajim piliće na terasi?
– Ne moraš na terasi. Ali imaš zemlju… Imaš i kokošinjac. Kupi piliće na proleće, u’rani, na jesen kolji…
– Jes’, baba, baš ću ja da mlatim sa sekirom po dvorištu…
– I to što kažeš… Ni kad sam bila živa, nisam mogla da se oslonim na tebe, tebi sve to bilo gadno… perje, drob, džigerica… A voleli ste da jedete – kad baba spremi…
– Dobro, bre, baba, ne počinji opet…
– Šta “opet“?! Sto puta da ponovim, džaba. Vama ne vredi govoriti. I šta sad radiš?
– Sad? Pa ništa… Mislila malo da poradim po kući.
– Ne laži. Lakiraš nokte.
– Pa dobro, mislila sam – posle, kad nalakiram.
– I piješ.
– Samo jedna čaša, baba. Vino je, nije rakija… Tamjanika, pomiriši…
– Od Tamjanike se počinje. Za dve godine ima da nakrećeš lozu krišom u špajzu…
– Bože, baba!? Ti o meni baš imaš onako jedno lepo mišljenje…
– I taj lak ti ništa ne valja.
– Što?
– Zna se ko maže crveni lak na nokte.
– Ko, baba?
– Znaš ti ko. I kol’ko si para dala na to..?
– Četristo dinara.
– I to – četristo?! Ima li išta na ovom svetu za manje od četristo dinara…? Znaš li ti šta si sve za četiristo dinara mogla da kupiš u moje vreme?
– Znam, baba, ali… inflacija…
– Opet..? Dobro je da sam umrla, da ne moram da gledam… Nego, jedu li tu tvoju salatu?
– Jedu.
– Šta će, veselnici, moraju, kad nema ništa drugo. Za dva sata ima opet da ti kukaju da su gladni… vi kod mene nikad niste bili gladni. A niste ručali salate.
– Dobro, baba, aj’ nemoj sad opet ispočetka…
– I supe je bilo, i mesa i krompira i gibanice i uvek sam vam mesila, da bude nešto slatko…
– Zato nam i jeste ov…
– Šta si rekla?
– Ništa, baba.
– Paradajz da posejete obavezno. I to sad, u narednih nedelju dana. Jabučar. Posle ima da bude kasno. Al’ tamo pozadi vinjage, tamo uvek ima sunca. Paradajz traži sunce. Kaćete na selo?
– Ne znam, baba, bili smo za Vaskrs. Poskupeo benzin.
– Kol’ko je sad…?
– Preko dvesta.
– Naopako…
– Pa naopako, baba, znam.
– Pa dobro, neka je. Ionako trošite na gluposti. Kupi kanister goriva, da imate u kući. I posadi taj paradajz. Znam ja što ti pričam. Meni ovde ni iz džepa ni u džep. Ja ti to zbog tebe govorim. Zbog tvoje dece…
– Dobro, baba, dogovoreno, posadićemo.
– Nemoj ti meni “posadićemo“… Ima da dođem da vidim.
– Znam.
– Jabučar, jesi zapamtila…?
– Jesam.
– Jabučar.
– Jabučar, baba.
– Ajde, idem… A ti manje ljoskaj tog laka. Ne mora triput da se premaže. I to sve košta.
Tekst: Daniela Bakić