Као и обично, крај јуна и почетак јула је време сабирања утисака и време када су матуранти, како велики тако и они мали, под лупом. Вреде ли њихове петице заиста, али су ту само на папиру? Јесу ли бољи или гори него они прошле године? Да ли су за пријемни и завршни испит учили довољно? Да нису можда задаци били тежи него претходних година?
Из године у годину, резултати се анализирају, пореде, коментаришу. О инфлацији вуковаца говори се већ дуже од деценије, а њих је, чини се, све више. У сваком одељењу задеси се по неколико апсолутних генијалаца, једнако вредних и надарених за математику, страни језик, друштвене науке, уметност. То је, знамо сви, нереално. И дође на наплату.
Одговорност за такву ситуацију носе сви – родитељи који у јуну опседају школе, сабирајући оцене и рачунајући просеке, наставници када пристају да тројку претворе у петицу „јер само још та једна оцена фали за просек“ и они који су просек оцена поставили као ултимативни циљ школовања, магични кључ који отвара сва врата.
И онда се деси пријемни испит на Медицинском факултету у Београду. Од око хиљаду матураната који су полагали, угрубо је половина пала на испиту. И не би то толико било необично, да није реч о, ако завирите у њихове оцене, изузетној деци. Скоро 40 вуковаца и близу 300 одликаша није успело да прикупи минималан број бодова неопходан да би положили пријемни испит на Медицинском факултету. С друге стране, било је врлодобрих ученика који су испит положили. Да ли је то некакав аларм? Шта би овај податак требало да нам каже? Због чега вуковци и одликаши не могу да положе пријемни испит?
Поклоњене петице
Ово се најчешће наводи као проблем и најгласније критикује. Када изузетан ђак не положи пријемни испит, то онда значи да је његово знање упитно. Односно да су петице које је из средње школе понео вероватно нереалне. И то је тај тренутак када поклањање оцена долази на наплату. Тренутак када и родитељи схвате да је свака незаслужена петица заправо удаљила њихово дете од циља. Јер, иако су понели велики број бодова из школе, то им није много помогло кад је требало показати знање.
Репродуктивно учење
Чињеница је да гимназије које су „на добром гласу“ имају ђаке који на пријемним испитима пролазе најбоље. Сам продекан за наставу на Медицинском факултету истакао је Ужичку и неколико београдских гимназија као школе које су послале најспремније ђаке. То су деца „војници“. Вредни, са јасним циљем и усађеним радним навикама. Они који су, вероватно, имали сјајне наставнике чији је фокус све време био на томе да деца стекну знање које ће моћи да примене.
Али, ако је немали број вуковаца и одликаша на пријемном испиту прошао неславно, није ли, можда, узрок нешто друго, а не поклањање оцена? Не говори ли нам то, можда, да знања која су стицали током школовања нису примењива, да је учење репродуктивно, те да петице можда и нису биле толико поклоњене, колико дате за знање које није функционално? А такво се знање кратко памти и брзо нестаје.
Преобимни наставни програми
Како у основним тако и у средњим школама. Основно образовање одавно није основно, а знања која се од деце тамо траже не поседује 99% одраслих људи. Будимо потпуно искрени. Ко би од нас умео да наброји све те битке, њихове вође и датуме, ако није наставник историје? Или све начине размножавања свих бића која су икад ходала или пливала земљом, а да не предаје биологију? А од деце то тражимо.
О гимназијама тек не треба говорити. Да ли сте знали да ученик другог разреда има чак 17 наставних предмета? Спрема се, озбиљно, за све могуће факултете који постоје. Уместо пет или шест обавезних и још неколико изборних предмета, како би усмерили своју енергију и време на оно што их занима, сви морају учити све. То значи да онај ко жели да упише, на пример, психологију, мора интензивно учити физику и хемију током школовања, јер у супротном, без обзира на то колико би можда био сјајан психолог, неће моћи да упише то што му „лежи“. Колико је то само апсурдно?
Дакле, ако желимо да одликаши не падају на пријемним испитима, морамо:
– уместо гомиле података пружити деци функционална знања
– дати им шансу да се усмере према ономе што их стварно интересује
– укинути општи успех као услов за школовање у области коју је дете изабрало (оцена из географије не сме бити препрека талентованом глумцу да се школује за позив који је изабрао).