Gde su greške u ponašanju roditelja?
Ima ih i te kako. Ne možemo samo mi, nastavnici, učitelji, profesori, biti odgovorni za neuspeh i neznanje njihove dece. Pokušaću da nabrojim neke od grešaka, a nadam se da će svima biti jasno da ne mislim da su svi roditelji takvi, niti da ima roditelja koji prave sve navedene greške.
Žele od nas s punim pravom da njihovu decu naučimo gradivu. Da im pružimo znanje! S druge strane, ne vole da čuju da mi od njih očekujemo da svoju decu nauče lepom ponašanju i radnim navikama, a to je u najvećoj meri njihova odgovornost.
Ne uče ih samostalnosti. Nude im instrukcije i kad treba i kad ne treba. Izgubili su korak s vremenom – ni ne znaju što njihova deca sve rade i što gledaju i čitaju na internetu.
Ne postavljaju ograničenja i pravila u korišćenju slobodnog vremena – deca često imaju kompjutere i televizore u svojim sobama, a da roditelji pojma nemaju šta deca gledaju satima.
Nemaju vremena (a neki ni naviku) da proveravaju da li je dete učilo dovoljno za sutrašnji dan, ima li test ili usmeno odgovara sutra.
U školu dolaze kad mnogo moraju, a nekada ni tada.
Ako njihovo dete razbije prozor, plate, a dete prođe nekažnjeno.
Nemaju dovoljno kontrole nad večernjim izlascima kada je sutra radni dan.
Ne razgovaraju dovoljno sa svojom decom o lošim pojavama u društvu, lošim modelima u okruženju.
Pred decom govore s omalovažavanjem o diplomi, znanju, pa i prosvetnim radnicima. Slažem se da imaju pravo na takvo mišljenje, ali nemaju svest o tome da na taj način oblikuju decu u nepoželjnom smeru.
Često se hvale da su najbolji prijatelji svojoj deci, što je glupost prve vrste – deca u tim godinama teže za autoritetom, kao stabilnim osloncem u životu.
Imaju nerealne zahteve – zahtevaju najviše ocene, uspehe na takmičenjima, čak i kada deca ne mogu odgovoriti takvim zahtevima. Strogost te vrste često vodi u otpor prema školi, ili besomučno bubanje i izolovanje od sveta.
Imate ogromna očekivanja od nas, a ne shvatate da mi provodimo samo četvrtinu dana sa vašom decom. Preostalih 18 sati, ona su vaša i samo vaša odgovornost. Ono što se tu ne odradi, mi ne stižemo popraviti, i to nemojte od nas očekivati.
Želite da vašoj deci pružimo obrazovanje za 21. vek, sa kojim će se sutra lako i dobro zaposliti.
Ne brinu o tome ko su heroji njihovoj deci, i tko su im uzori.
Ne bave se dovoljno svojom decom, bilo iz nedostatka vremena, zanimanja ili znanja. (Odgovor tipa ‘ni moja majka se nije bavila mnome, ili baba mojom majkom’ može da stoji jedino ako je u životu vašeg deteta sve isto kao u vašem, ili babinom u tim godinama).
Krivi su i mediji, nego šta nego da su krivi! Ali, ne zato što pišu o lošim primerima iz prosvete, već zato što ih dobri primeri ni malo ne zanimaju. Ne znam da sam pročitala reportažu napravljenu sa omiljenim učiteljem, nastavnikom, profesorom u školi. Ne pamtim da su došli na jedan čas da vide kako to danas izgleda, pa o tome pišu.
Pa, naravno da nisu i neće! To ne prodaje novine. Novine prodaju starlete, žutilo, crna kronika i slično.
O sistemu ne bih! Nismo u ljubavi!
Tu su neki problemi pa možemo ustanoviti da i prosvetni radnici, i roditelji, od ovih drugih imaju neispunjena očekivanja.
Učenici se tu slabo pitaju. Škola im je dosadna, jer im niko nije objasnio da prioritet škole nije da bude zabavna, već da pruži znanje. Demotivisani su, jer im je jasno da se zaposliti neće, ako nemaju vezu. Ako je imaju, nebitno je kakve će im ocene biti. U društvu u kome se diploma ne ceni, nije ni fer da od dece očekujemo da cene obrazovanje.
Ali, kada već tako stoje stvari, možda bismo makar mogli da shvatimo da su nastavnik i roditelj na istoj strani – na strani deteta. To se u većini zemalja podrazumeva, što znači da nije nemoguće!
Nadam se da će dosta roditelja i nastavnika ovo pročitati i da ćemo u skoroj budućnosti zajedno doći do istog cilja!
Izvor: ucenici.info