Стидљивост се побеђује у детињству

Неки родитељи од своје деце захтевају ствари које су далеко изнад њихових могућности. Оваквим својим понашањем код детета изазивају осећај да ће сваки пут када започне неку активност доживети неуспех. Идеја о неуспеху и мисао о могућем притиску који ће родитељи вршити након тог неуспеха изазива код детета осећај који може да доведе до бунта против родитеља, или ако се дете повуче, до појаве стида, саветује Љиљана Филиповић породични психотерапеут, Психолошко саветовалиште “Филиповић”.665
Ваше дете је код куће слободно и весело, али у друштву лако поцрвени и крије се иза вас. Док су сасвим мали то делује симпатично, али касније стидљивост може да прерасте у озбиљан проблем. Стидљивост се у понашању детета примећује кроз недостатак храбрости и оклевање да нешто изговори или учини у новим ситуацијама. Дете које се стиди има унутрашњи доживљај да га околина не прихвата, што у њему интензивира осећање нелагодности. Понашање стидљивог детета се мења, оно се повлачи и постаје пасивно у жељи да избегне непријатност. Адекватне реакције родитеља на појаву овог осећања зависе од саме ситуације и сензибилитета детета. Исправан приступ може да спречи настанак телесног поремећаја у виду црвењења, благих говорних сметњи до муцања и депресије.
Како каже Љиљана Филиповић, породични психотерапеут из Психолошког саветовалишта Филиповић, стидљивост треба посматрати као научену и као посебан феномен. Научена стидљивост се односи на учење социјалних стандарда понашања повезаних са родним улогама дечака и девојчица од најранијег детињства. Деца се уче томе да је срамота обнажити се, псовати и томе слично и тако стичу научене стандарде понашања због којих могу да се стиде.
С друге стране, стидљивост као феномен јавља се подједнако и код девојчица и код дечака који су затворени, неспремни да искажу своје мишљење и емоције пред непознатим људима и у новим ситуацијама, док у кући могу да буду опуштени.
– Уколико се не позабавимо овим феноменом и не помогнемо детету, стидљивост може да прерасте у социјалну анксиозност, која се у адолесценцији и касније у животу манифестује тако да се стиде да покажу своје мишљење пред професорима, вршњацима и другим људима, плаше се конфронтације. То су деца која нису довољно сигурна у себе, која нису добила од породице довољно подршке и немају довољно самопоуздања. Плаше се да ће бити одбачена и исмејана – објашњава породични психотерапеут Филиповић, и додаје да је кључна улога родитеља.
– Основни правац подршке у породици је да подстичу дететову љубав према самом себи. Треба му давати подстицај и похвале, што представља велики проблем код нас. Наиме, родитељи децу чешће критикују него што их хвале, а последица тога је мањак самопоуздања. Против стидљивости се треба борити подстицајним ставом у односу на дете од најранијег узраста – истиче Љиљана Филиповић.
Претерано захтевни родитељи
Неки родитељи од своје деце захтевају ствари које су далеко изнад њихових могућности. Оваквим својим понашањем код детета изазивају осећај да ће сваки пут када започне неку активност доживети неуспех. Идеја о неуспеху и мисао о могућем притиску који ће родитељи вршити након тог неуспеха изазива код детета осећај који може да доведе до бунта против родитеља, или ако се дете повуче, до појаве стида.
Против стидљивости се треба борити подстицајним ставом у односу на дете од најранијег узраста
 Значај породице
Велики утицај на дететову сигурност имају и сами односи у породици који треба да буду хармонични. Ако у породици преовлађују конфликтни односи, дете се може наћи у расцепу између родитеља које воли, што може резултирати појавом затворености, повучености. У том случају не устручавајте се да се обратите породичном психотерапеуту.
 
zena.blic.rs