Најопсежнија студија о развоју мозга до сада открива забрињавајуће налазе
Учествовало је 10,000 деце, узраста 9-10 година. Све имају један заједнички именитељ—екрани. Рачунари, телевизори, телефони, конзоле. Пратили су их две године, скенирали им мозгове магнетном резонанцом, анализирали понашање, симптоме.
Ово је прво овако опсежно истраживање до сада. Реч је о ABCD студији—Adolescent Brain Cognitive Development, највећем пројекту праћења развоја мозга икада спроведеном. И резултати објављени у октобру 2025. године нису баш пријатни.
Мозак се мења. Буквално.
Истраживачи из Јапана анализирали су податке скоро 10,000 америчке деце и открили нешто што не можемо да игноришемо: време проведено испред екрана директно се повезује са анатомским променама у мозгу.
Не говоримо о „можда“ или „има неке индикације“. Говоримо о мерљивим разликама у структури мозга које су снимљене магнетном резонанцом.
Који делови мозга највише страдају?
Студија је показала да је више “screen time-a“ повезано са смањеном дебљином мождане коре у три кључна региона мозга
– Десни темпорални пол
– Леви горњи фронтални гирус
– Леви рострал средњи фронтални гирус
Ако вам ова имена не значе ништа, ево шта они заправо раде: контролишу пажњу, радну меморију, планирање унапред и контролу импулса.
Није случајно што су то баш ти региони. То су исти делови мозга који функционишу другачије код деце са АДХД-ом.
Али то није све…
На почетку студије, већ је постојала веза између времена пред екраном и мањег волумена десног путамена—структуре дубоко у мозгу која процесира награде.
Овде постаје занимљиво. Путамен игра кључну улогу у томе како дете доживљава награде. Када та структура функционцише другачије, деца могу развити преферирање тренутних задовољстава уместо одложених—што је основна карактеристика импулсивног понашања.
Помислите само како екрани функционишу. Видео игре. Бесконачно скроловање. Све то су платформе за инстант гратификацију. Клик—награда. Свајп—нова стимулација. Скрол—још један хит допамина.
Истраживачи сматрају да константно бомбардовање брзим наградама може да тренира младе мозгове да јуре за тренутним уживањима, уместо да гаје стрпљење и способност одлагања задовољства.
Па колико је то лоше?
Овде морате да будете опрезни. Ова студија показује повезаност, али не и узрочно-последичну везу.
Ефекти су били мали по величини—не ради се о драматичним разликама између мозгова. Али проблем је у томе што су то деца од 9-10 година чији мозгови су у пуном развоју, и промене, иако мале, могу имати дугорочне последице.
Још једна ствар: није јасно шта је узрок, а шта последица. Да ли екрани утичу на мозак или деца са проблемима са пажњом природно проведу више времена на уређајима? Вероватно оба.
Ево кључног налаза који морате да запамтите:
Мањи укупан кортикални волумен (сива материја мозга) је делимично посредовао између времена пред екраном и АДХД симптома.
Хајде да то разложимо:
- Више времена пред екраном = мањи волумен сиве материје
- Мањи волумен сиве материје = више АДХД симптома
Истраживачи кажу да ово може бити повезано са моделом одложене кортикалне зрелости—деца са АДХД-ом показују спорији развој мозга у поређењу са њиховим вршњацима. А ако екрани смањују волумен мозга, можда доприносе том кашњењу.
Није све црно
Ипак, ова студија има своје границе и показује да је социоекономски статус јаче повезан са сваким исходом него време пред екраном. Другим речима—каква је породица, где дете живи, колика су примања—то више утиче на развој детета него сати проведени на екрану.
Такође, студија није пратила квалитет садржаја. Да ли дете гледа едукативан програм, игра стратешку игру или само скролује ТикТок—све се рачуна као време пред екраном. Али вероватно није све исто.
Чињеница је следећа: што више времена дете проводи испред екрана, већа је вероватноћа да ће показивати симптоме сличне АДХД-у. И тај однос пролази кроз мозак—кроз мање сиве материје, кроз тање регионе кортекса, кроз измене у системима награђивања.
Можда је време да почнемо да то схватимо озбиљно.
Извор: Shou, Q., Yamashita, M., & Mizuno, Y. (2025). Association of screen time with attention-deficit/hyperactivity disorder symptoms and their development: the mediating role of brain structure. Translational Psychiatry, 15, 447.