Nedavno sam bila na protestnom skupu na Filološkom fakultetu, u čuvenoj Sali heroja, a potom ‒ pošto je kiša pljuštala ‒ prošetala se hodnicima zgrade, gde sam nekad studirala, da se prisetim starih dana i oživim uspomene. Moguće da je atmosfera bila mračna zbog razloga okupljanja na protestu i vremenskih neprilika, ali svim koridorima, bez izuzetka, vladala je tmina, skoro opipljiva. Tog dana ‒ kad smo se držali zajedno, da glasno predočimo drugima kako se obrazovanje urušava ‒ malo je kolega i studenata došlo da prisustvuje skupu. Istina, bio je radni dan, dva po podne, nekima je po nevremenu trebalo mnogo da se došetaju da fakuleta, no ipak, činilo se kako se školovanjem bave retki i to oni kojih vrlo uskoro ‒ statistika kaže ‒ više neće biti.

Ono što se događa danas nije započeto juče. Obrazovanje se dugo urušava jer ideja socijalnog inženjeringa već decenijama nije da čovek bude prosvećen i dobar, nego poslušan, pa se sprovode takozvani tranzicioni procesi u kojima se opšte znanje svodi na izborne kurseve ne bi li svaki student sastavio svoju biografiju u skladu s ličnim afinitetima, a ne opštim zahtevima studija na kojima izučava izabrani predmet. Ukratko: dešava se opšta dekadencija u kojoj se mladim ljudima nudi da lako postanu učeni, ali im se zlobno prećutkuje da to što će dobiti ‒ nije učenost, niti obrazovanje, već upućenost u rukovođenje šrafićem na poluzi broda. Kako to znamo? Tako što im se dopušta da biraju ono što traži najmanje truda. Drugima rečima, dozvoljeno im je da prođu lako kako bi im jednog dana ‒ to sad vidimo ‒ bilo teško.

Prošle godine, a možda i ranije, osmišljena je reklama u kojoj mladi profesor fakulteta poziva buduće studente na neki od ponuđenih programa, govoreći rečenicu koja se jedva čuje: Dođite da učite tamo odakle su se nekad mogle čuti reči našeg Miloša Crnjanskog. Ova amaterska reklama u kojoj se glas govornika jedva čuje ‒ zazvučala je groteskno: zašto bi nekog u dvadeset i prvom veku zanimalo ko je u prošlosti bio na istom mestu, za istom katedrom, kad se vreme promenilo i kad se od dobrih reči uveliko više ‒ ne živi. Ovako se fakultet ne reklamira, jer niko neće izučavati književnost zato što se njegovim učionicama nekad šetao literarni gorostas. I tačno je da je ova promocija bila smešna, tehnički slabo skrojena i neuverljiva, ali se iza podsmeha njenih gledalaca krije razlog našeg duhovnog potonuća.

Kada bi danas neko rekao da želi da studira jezik i književnost zato što voli da čita i piše, i voli Miloša Crnjanskog, njegovi zapisi spasili su ga intimnog ponora i pakla, drugi bi takvog zanesenjaka razumeli kao čoveka koji ne pojmi sadašnjost. On ne uviđa da se ne živi od zvuka i pesme, već od novca, te je neophodno novac stvoriti, a nemoguće ga je stvarati tamo gde ga nema. Dakle ‒ treba bistro izabrati onu struku koja u ovom svetu donosi izvesniji i lagodniji život, a ona ne može imati veze sa jezikom i književnošću. Zašto? Zato što je na ovom polju ključno pitanje, a ne odgovor.

Tehnokratska zanimanja podešena su za brzo pružanje odgovora, kao u savremenim govornicama, koje pozivamo svaki put kad imamo problem: automat pojede karticu, gladni smo vegetarijanske pice, krema za lice se potrošila, trebalo bi novu kupiti. Savremeni poslovi samo su niz uslužnih delatnosti ‒ novih zanatlija ‒ koje daju odgovore na jednostavna pitanja: kako da rešim problem? Tim stručnjaka pravovremeno dejstvuje ne bi li se začkoljica rešila i ne bi li ponovo ‒ sve bilo u redu. Čoveku mora da bude dobro, da živi bez problema, jer jedino tako će biti miran. Istina, uvek se novi problemi stvaraju, kako se život ne bi osušio, međutim, i tad će pozvani pomagači priteći u pomoć ‒ pružajući odgovor i rešenje.

Ali šta da činimo ako odgovora i rešenja nema, ako nam nije dato da problem rešimo, već da u njemu postojimo, jer ‒ možda je iluzija da se ovozemaljska kvarljiva roba može popraviti? Nisu li onda plaćeni varioci i svi drugi plemeniti radnici ‒ znalci i stručnjaci ‒ obmana kojom nas je neko zaveo, pa uverio: da se vrednost jednog delatnika bilo koje struke meri njegovim vidljivim i konkretnim rezultatom. Varilac poveže dve dugačke cevi i zacrvene mu se oči, a stručnjak za rashladne uređaje ugradi novi filter i vazduh je čistiji. Oni su, dakle, materijalizovali svoj napor, on je svakome vidljiv i morao bi da bude plaćen, pa će ga društvo i nagraditi za trud. I takav će živeti dobro, jer takav ima odgovor na postavljeno pitanje i takav je sposoban da reši problem.

Svi drugi ‒ jadni i korisni patuljci ‒ biće dobra i poželjna ćutljiva masa što u hodniku čeka da na nju dođe red.

Gde su u takvom svetu studenti jezika i književnosti? U onim tamnim hodnicima skrivaju se od kiše, čitaju Crnjanskog i postavljaju neućutkana pitanja, čude se letnjoj izmaglici, zaneseno, i veruju ‒ premda ih je sve manje ‒ da posle ovog strahotnog besmisla u kojem je čovek bedno žigosan mora doći ozdravljenje, kako je pesnik pisao, ili nas neće biti. A ako nas ne bude, tad ni varioci i svi drugi vrli i plaćeni radnici neće imati kome da ponude svoja umeća. Onog časa kad čovek postane robot ili biljka na vetru i kad više ne bude plemenitih zvanja koja bude ljudsku dušu ‒ zamreće sve. Oni koji misle da će se spasiti samo ne znaju da neće.

U svetu bez duha ‒ neće se spasiti niko.

Izvor: biljanakovacevic.com