Ових дана се често помиње стручно усавршавање запослених у образовању у негативном контексту, чак до констатација да су семинари које похађају наставници бесмислени. Такође, на друштвеним мрежама учесници неких семинара износе своје незадовољство њиховим садржајима, а поједини аутори се жале на начин њихове акредитације.
Вероватно је све то допринело потреби садашњег Министраства да размишља о промени постојећег правилника о стручном усавршавању која је и званично најављена (видљиво у разговорима и коментарима на ову тему). У тим најавама се истиче и нетранспарентност у постојећој акредитацији семинара и да су потребни компетентни појединци који би се бавили изменама правилника што и јесте кључна ствар, па се логично, намећу питања попут: ко треба да креира правилнике који „одлучују“ судбину стручног усавршавања и које компетенције ти људи треба да имају? Колико су битне њихове биографије, односно увиди у то, како су ти појединци допринели квалитету образовња својим 
досадашњим радом и како су се образовали. Укратко, да ли је важно да биографски подаци о онима који креирају овако важна документа, мислим на садржај, буду транспарентни. Можда би то допринело бољим решењима у овој веома комплексној и врло важној области у образовању која је у Министарству већ дужи период у запећку, па је и школе доживљавају као терет и хаотичну област.
Сем промене правилника и реализације неких одобрених програма, у области стручног усавршавања нема никаквих других новина, па се поставља питање да ли нам је стручно усавршавање уопште и потребно.
А заиста има много тога да се ради, јер су захтеви за новим вештинама наставника очигледни и подстакнути потребама да ученике уче за живот у свету који се стално мења.
Мирсада Топаловић
Извор: hoko1.blogspot.com