Стара прича. У школовању деце најважнији је троугао ученик-наставник-родитељ. Ту се куле будућности граде и руше.
Од чега зависи колико ће висока бити кућа васпитања и образовања наше деце? Од свих нас. Ако је неко гради увек изнова, а неко изнова руши, пуно посла биће узалуд.
Али ако, рецимо, пацијенти и лекари имају исту одговорност за успех лечења и операције, у гадном смо сосу.
Део одговорности јесте на пацијенту, али је предуслов успеха да лек и доза буду адекватни.
Просвета.
Ко је ту научен, а ко учи?
Да ли је научен – научен?
Ко кога у троуглу учи?
Ко и када појашњава родитељу шта би требало да ради? Иза нас је можда најинтензивнији период сарадње који памтимо.
Ко може рећи да ли је било успешно? Нико на глобалном нивоу. Свако је осетио различит укус.
Ученик, најмање искусан, има свој утисак. Родитељ зна како је било њему и његовом детету. Наставник зна како је текла сарадња у оквиру свог предмета.
Педагог и психолог знају како је све текло на нивоу њихове школе.
Али нико не зна све боје овог процеса.
Волела бих да сада сви, једном заувек схватимо да просвета нема једно лице и да дигнемо глас против великих неправди, а дамо ветар у леђа онима који су свесни одговорности према нашој будућности, на коју утичу, подучавајући нашу децу основама науке, али својим опхођењем и шта је право, шта је обавеза, шта је живот, шта ауторитет.
Просвета није прегледање домаћих задатака и давање оцена, то је само праћење рада. А рад је у ДАВАЊУ знања.
Просвета није наука која шаље поруку да је задатак урађен за 30 минута нпр. оцена 4, а за 32 минута је оцена 1.
Просвета није наука која шаље поруку да су онај који касни и онај који уопште не дође исти на овој планети.
Нису исти.
Сваком ЈЕДНАКОМ платом, увек, а посебно ових месеци, начињена је велика неправда просветарима. Неки су зарадили 3, а неки ниједну. Због тога бих волела да „радио – не радио свира ти радио“ изумре.
Да ли је и неправда међу децом достигла свој врхунац? Јесте!
Нечије оцене зарадила је цела шира фамилија, уз помоћ комшилука, док су друга деца кореспонденцију савладавала помоћу урођеног талента, без икакве едукације и имали су тачно 30 минута. Не 32.
Да ли је некоме било најтеже у нашем троуглу? Не!
И шта остаје? Питање колико се разумемо и међусобно осећамо.
Неки су тај испит пали, неки доживотно заслужили: „Изволите наставниче, станите у ред испред мене, никада нећу заборавити колико сте били фер према мени пре 20 година.“
У сваком житу има кукоља, кажу.
Има.
Али у просвети из кукоља расте велики проблем свих нас. А не један кукољ.
И сада се намеће – и међу родитељима има незаинтересованих, неправедних, бахатих… Истина, али запитајмо се у ком тренутку је вршена селекција. Да ли на додели беба или радног места у школи са младим људима?
Ко је имао припрему за своју улогу, а ко је ту улогу, можда и без икакве жеље, добио? Да ли њихову децу да бацимо у шкарт?
Кога су тестирали за подобност?
Шта можемо да контролишемо, а шта не?
Из одговора на ова питања можемо схватити зашто је анализа просвете толико актуелна и зашто баш унутар ње очекујемо квалитет и реалну процену, а не у свету родитеља.
Део просвете се љути што постављамо питања.
Део пита: а ко си ти да питаш и коментаришеш?
Тај степен нервозе у нашем троуглу је недопустив, а у рукама је људи који је сујету требало да замене за диплому. Сујету оставиш, а диплому узмеш.
Наставници који су радили поштено, снимали и слали часове деци, држали часове преко платформи, разговарали са децом, смејали се, а можда и плакали са њима, до бесвести се дописивали, појашњавали, храбрили, подржавали, мотивисали… не би требало себе да поистовећују са онима који „имају право“ да дају 1 за кашњење, а да очи детету нису видели.
Не би требало да се вређају када пишемо личним искуствима. Не пишемо о њима.
Критиковани су они који су искључиво слали домаће задатке и оцене, заборављајући своју основну улогу – предају знања.
Када ђак не ради довољно или није праведан, кажу – нека га, сам је себе укопао. Потпуно су у праву!
Па сам хтела да питам кога је наставник, који не ради довољно и праведно, укопао?
То је тренутак у ком од родитеља тражимо да ћуте? Не, то је прошло.
Гомила лоших оцена ученика које си подучавао, тражи промену. То не сме бити упитно. Процес нам је неуспешан, пробаћемо другачије, а не настављати тај низ свима у инат.
И сви који коментаре почињу са: „Ја сам радио дан и ноћ“, добиће бумеранг осмеха и поштовања од деце, ако су били поштени, а не ако су радили дан и ноћ.
Колико год просвета желела поштовање, дипломе ради, то више не постоји ни у једној професији.
Превазиђено је и срећна сам због тога.
Пази шта сејеш, јер то ћеш да жањеш. Сада си ти главни, сутра он. Ни понизан, ни горд.
Поштовање свих учесника у троуглу и никако другачије. Даш – тражиш.
Тражиш ли шта не знам? Не знам да треба да те поштујем и када ниси у праву. То су нове генерације.
Аутор: Снежана Голић, педагог и оснивач развојног центра за децу и одрасле Фактор