Vaspitavanje dece i pedagoški rad sa njima u okviru školskih ustanova u današnjem društvu je na velikom ispitu. Ne znam da li redovi koje pišem služe kao opravdanje za nemogućnost postizanja uspeha, pa shodno tome kritika sistema dolazi kao izraz sujete pisca, ili je možda sve ovo realno stanje u kome moramo da naučimo da plivamo, kako bismo mogli opstati. Samo ne znam i šta bi nam taj opstanak značio, ako pred svojim očima gledamo sve lošije vaspitavane generacije koje izlaze iz naših školskih klupa, u čijem smo procesu ka formiranju njihove ličnosti i mi dali dobar deo sebe, pa se zbog toga možemo i zapitati, a kakav je to deo kada su nam poverena na vaspitavanje deca sve lošija i lošija.
Radeći godinama u prosveti, na prvom mestu upućujem kritiku sebi za očigledan neuspeh, jer sam i sam prošao obrazovni sistem, odrastao i gledao generacije pre i dolazeće, video produkte ranijeg obrazovanja, i dolazim do toga da ono za šta sam učen i obrazovan nije sigurno sadašnji sistem obrazovanja, koji nema nikakve veze i sličnosti sa ranijim. Obrazovao sam se za rad u Prosveti, a ta Prosveta za koju sam se spremao nije više ona ista. Sigurno da u životu ništa nije statično. Normalno je da se sve kreće i da se čovek mora pripremati, usavršavati i suočavati sa novim situacijama. U mnogim oblastima tehnologija je toliko uznapredovala i izmenila područja rada, da su starije generacije ili se prilagodile usavršavajući svoje znanje, ili jednostavno nestale i ostale u prošlosti. Problem je što Prosveta kao proizvod ima ljude a ne kompjutere, automobile, pesticide ili nešto drugo čime se određena oblast bavi. Šta to znači napredovati kao čovek? Šta to znači biti savršeniji za čoveka? Šta to znači biti moderniji i u skladu sa savremenim standardima za čoveka?
Osnova u izgradnji čoveka kao zdrave ličnosti je porodica. Škola je jedna šira porodica koja je podrška primarnoj porodici u formiranju ličnosti deteta. Kao rezultat dobrog rada u školi je zdravija i odgovornija ličnost deteta koje postaje u svakom smislu vredniji i kvalitetniji član svoje primarne porodice, spreman da u budućnosti u istim tim okolnostima izgrađuje novu primarnu porodicu i u njoj vaspitava buduće pokolenje. To je jedan neraskidivi lanac u kome ako jedna karika ne valja onda ne valjaju ni ostale. To je neraskidivi lanac koji je u našoj zajednici „neraskidivo“ pokidan na param parčad, tako da nam je porodica uništena i sastavljena od nevaspitanih i neformiranih ličnosti, koji su nevaspitani u prosvetnom sistemu, i te ličnosti formiraju nezdravu zajednicu i društvo izgrađujući buduće primarne porodice, koje ne mogu biti postojane jer su sastavljene od neformiranih ličnosti. Deo tog neraskidivog lanca koji se neraskidivo pokidao smo i mi, prosvetni radnici. Škola kao vaspitna ustanova vaspitava nevaspitanu decu, odnosno vaspitava na onaj način na koji nezdravo društvo i nezdrava porodica zahtevaju od nje, a to je vaspitavanje budućih nikad neoformljenih ličnosti. Sigurno je da ličnost formirajući se tokom života prolazi mnoge uspone i padove, ali njena postojanost u svim životnim okolnostima formirana je u porodici i školi. Namećući školi ulogu zavisnog posrednika, iz te škole izlaze nikad nezavisne ličnosti, odnosno u formiranju zavisne ličnosti od upravljača ovim nezdravim društvom.
Sve se u savremenom društvu okrenulo naopačke. Prosveta je potisnuta na lestvici na samo dno, tako da joj nije ni omogućeno da učestvuje u vaspitavanju. U porodici deca vaspitavaju roditelje, pa roditelji vaspitavani od još uvek nevaspitanih i nedovoljno formiranih ličnosti, zahtevaju od nastavnika da njihovu decu vaspitavaju na isti način na koji ih i oni „vaspitavaju“, tj. naučeni od nenaučenih zahtevaju da i mi budemo vaspitavani od njihove dece kao što su i oni vaspitavani. Roditelji uvereni u ispravnost njihovog vaspitavanja zahtevaju od nastavnika da koriste iste principe, tako da svako ne slaganje i neispunjavanje njihovih želja, biće prigovoreno nastavnicima kao njihova nebriga i nepoznavanje pedagoških principa u vaspitavanju.
Mi prosvetni radnici, prihvatajući pravila igre, skočili smo sebi u stomak i postali isto tako nenormalan član nenormalnog društva. Pristali smo da budemo vaspitavani od neformiranih i još uvek nevaspitanih ličnosti i onih koje su te „ličnosti u pokušaju“ već vaspitali (čitaj: roditelje). Pošto onaj koji je neoformljen nema mogućnost zdravog kritičkog razmišljanja, tako da ni roditelji nemaju zdravo kritičko razmišljanje, svaka kritika upućena zarad dobra od strane nastavnika biva shvaćena od strane roditelja kao nipodaštavanje njihove dece. Zato u školama danas nikada više petica i odličnih učenika a nikad manje vaspitane i vrlinske dece. I nastavnici u istom vrtlogu postali su loši reprezenti svoje profesije iz razloga što su prihvatili pogrešna pravila igre, te umesto da izvode sve bolje vaspitane generacije, postaju sve lošiji i manje kvalitetni, izvodeći na životni put sve lošije generacije. Zdrave porodice i iz tih porodica zdravo vaspitana deca u nenormalnom društvu i uništenom sistemu školstva, ipak mogu pronaći put, ali na daleko otežan način, da njihova deca sutra postanu ljudi, dobri domaćini, očevi i majke, kojima će biti ponosni. Najveći čovekov napredak za kojim može težiti je da bude čovek. U ovom neraskidivo pokidanom neraskidivom lancu izgubili smo se kao ljudi, i više i nemamo pojam o tome, pa tako ni naša deca formirajući se ne znaju šta je to biti čovek.
Nekada je nastavnik ujedno bio i roditelj učenika, te je u zavisnosti od potrebe a radi dobra tog istog učenika i kritikovao i korio, hvalio i uzdizao i sve činio u cilju izvođenja na pravi put učenika. Danas nastavnik ako kritikuje ne postupa na pravi način sa učenikom, ako daje ocene manje od petice, onda je pitanje ko mu je dao diplomu, koji je pa to on fakultet završio.
Kako li u ovom savremenom ludilu besmisleno zvuče reči čuvenog indijskog pesnika i mislioca Rabindranata Tagore: Pričajte vi o njemu šta hoćete, znam ja sve mane mog deteta. Ne volim ja njega zbog toga što je poslušno, već zbog toga što je moje. Otkud vi znate koliko milo ono može da bude dok mu vagate vrline i mane? Kad moram da ga kaznim ono još više postaje deo mene. Kad mu nateram suze na oči, moje srce zajedno plače sa njim. Jedino ja imam pravo da ga korim i kažnjavam, jer strog sme da bude samo onaj koji voli.
Ko je ovde deo koga, i da li su učenici naša deca i volimo li ih mi kao rođenu decu, u našem slučaju je izgubilo svaki smisao. Naša škola se izvrnula naglavačke i davi se u sopstvenom vrtlogu i pitanje je ima li nam spasa. U školama nikad više nasilne i agresivne dece a nikad veća „prava“ učenika. Sve su to naša deca koju mi vaspitavamo metodama nevaspitanja, jer jednostavno tako nam je odnekle zapoveđeno da tako vaspitavamo.
Postoji li nada da u ovom neraskidivom lancu jedna karika ozdravi pa spoji i ozdravi ovaj neraskidivo pokidan neraskidivi lanac? Ako bi se to desilo porodica bi nam bila zdrava i jaka, a samim tim i škola i društvo. A, ako ovako nastavimo ne piše nam se dobro, jer rezultate pogrešnog rada već vidimo, a kako vreme bude prolazilo biće sve pogubniji. Da nam kukolj ne bi rastao moramo se što pre otrezniti i početi da sejemo i uzgajamo zdravo seme.