Како би изгледао садржај који би један деветогодишњак требало свакодневно да прати на друштвеним мрежама, па да то до те мере забрине његове родитеље и наставнике, да нешто заиста и предузму?
Да ли уопште знате какав се садржај деци пласира кад им дате телефон у руке? Знате ли шта гледају, кога прате, ко их прати?
Или, још боље питање је – занима ли вас уопште?
Јуче је педагог Снежана Голић на свом профилу поделила део спота песме женског бенда који смо замало послали на Евровизију (да није било вируса, не би било ни замало, па ето зашто у сваком злу има нешто добро).
Нова песма зове се Фолир’о. И ни тај наслов, ни та песма, ни тај спот, ни текст, ништа није страшније од треша на који смо већ навикли и који нам је постало потпуно нормално да деца слушају и гледају. Јер, па то сви слушају. Цео разред.
Страшнији од свега тога је крај спота. На крају спота три девојке, младе, атрактивне, изазовно обучене, чекају трамвај. Трамваја нема, али зато наилази бесан ауто, вози га непознат момак који им каже да „нема трамваја, а? Хајде упадајте, бацићу вас ја…!
И све три девојке, на штиклицама и у мини-сукњама трче до кола, ускачу и одвозе се у непознатом правцу, са непознатим човеком. Спот има 20 милиона прегледа за месец дана.
То су, драги родитељи, прегледи ваше деце. Вашој деци су ове три девојке рекле да је потпуно у реду ускочити у ауто са неким мушкарцем, јер нема трамваја.
20 милиона прегледа. Нека је то „само“ пола милиона деце која су по 40 пута преслушала песму. То је онда милион родитеља којима је то потпуно у реду. Најмање милион. Родитеља које не занима свет у којем им деца живе.
Зато вас драги родитељи питамо, који су ваши изговори што дозвољавате да деца проводе 6 сати дневно пред екраном и што дозвољавате да гледају овакве ствари?
„Ништа ме не питајте, по цео дан то гледа, али и ми смо имали лоше идоле деведесетих, па шта нам фали?“
„Боже сачувај, једном сам пустила и згрозила се. Али то гледа цео разред. Сви, па не могу само ја њему да забраним!“
„Школа је крива, треба они да им забране, ја код куће не могу!“
„Знам ја, питао сам га, рекао ми је да то гледа јер су му смешни, али он је изнад тога и не би се тако понашао.“
Криво је и друштво, криви су и медији који то пласирају. Крива је и држава која не санкционише овакве ствари дозвољавајући да се спотови са тако таквим порукама без проблема пласирају, слушају, гледају, промовишу. Па чак и да их, као пример, шаљемо у свет.
Али, кад знате, кад добро знате, да ни друштво, ни држава, ни школа неће урадити ништа за ваше дете, док то не урадите сами, шта вас онда спречава да кажете хоћу да знам?
Желим да се укључим, хоћу да видим шта слушаш, хоћу да о томе причамо, хоћу да знам зашто ти се то допада.
Желим да знам да ли је заиста фаза или ће то на тебе утицати значајно.
Желим сваког дана да будем део твог живота и да што више причамо, а што мање гледамо у екран.
Желим да се у нашој кући никад не гледају риалити програми и не пушта „јефтина“ музика.
Желим да сваког дана вечерамо заједно.
Желим да за вечером не користимо телефоне.
Желим да не будеш у тих пола милиона деце који гледају овакве ствари.
Али, за то вам требају две ствари. Стрпљење и посвећеност.
Имате ли их за своју децу?
А. Цвјетић