Екрани заглупљују. Деца су све мање активна, а физичка активност је неопходна да би се мозак покренуо и развијао. Усмерени тренинзи на које родитељи воде децу нису довољни и не могу да замене слободну игру, сваког дана, на отвореном. Слободна игра је та која буди машту, а боравак на отвореном веома је важан за развој сваког детета. То је једна страна медаље. И то већ и птице на гранама знају.
Али, дотакнимо се мало и друге стране исте медаље. Радно време родитеља више није од 7 до 3. Није ни до четири. Ма ретко кад је и до пет. Маме и тате задихани стижу у вртић, погнутих глава јер нису могли да изађу раније с посла. Баш у 5 до 5 им је шеф бацио предмет на сто, који је требало решити одмах.
Школска деца чекају код куће, вероватно с телефонима у рукама. Неки су мали да би изашли сами напоље. Неки немају другаре који желе напоље. У јулу и августу су врућине, није препоручљиво бити напољу. Зими је загађење велико, не изводите децу напоље.
Да, данас је родитељство дефинитивно велики изазов. И не можемо за све што се дешава кривити само родитеље. Али да се нешто мора предузети, то је сигурно.
„Мене заиста брине генерални пад IQ, тога смо сви свесни у непосредној настави.“ – каже наставница ликовне културе Снежана Гроздановић. „Појединци који извлаче ствар су мањина, изузеци. Међутим, мислим да су деца до поласка у школу изузетно интелигентна, а да мањина има ниже способности.“ – додаје она. Каже да се поласком у школу, све то преокрене.
Снежана предаје ликовно основцима, али је и један од оснивача и покретача Мини рестАРТ ликовног конкурса на ком учествују деца већ од четири године.
„Пратим десетак година децу од четири године како се развијају. Дефинитвно, школа убија радозналост и креативност. Бојите од линије до линије. У својој школској архиви имам радове ученика откад сам се запослила. Некада сам по једном одељењу могла добити 10-15 одличних остварења, а данас 1-3 рада. Често и ниједан.“ – објашњава Снежана.
Она каже да данашњим ђацима уме често да покаже та старија постигнућа претходних генерација, а да се они обавезно одушеве и питају ко је радио.
„Често не верују да су то била деца истог узраста. А онда следи изјава да нису луди толико да раде. Међутим, оцене мрднуле нису надоле, генерално. Напротив, и боље су од тих, некадашњих генерација. Мислим да је непримерено наводити постигнућа мањине као одлику нашег доброг образовно-васпитног система. Та деца углавном настављају школовање негде другде, а нама остаје управо већина и понеки изузетак који политички бива скрајнут од запослења.“ – закључује Снежана.
Подсећања ради, број вуковаца у Србији је на веома високом нивоу. Према неким подацима, чак сваки шести ђак у Београду је носилац ове дипломе која, полако, губи свој смисао. Делује да је образовни систем спуштањем критеријума деци послао јасну поруку – не морате се много трудити да бисте остварили успех у школи. Како ће се то одразити на данашње генерације, остаје да видимо.
А. Цвјетић