Pravi učitelj
Učitelj je produžena ruka onih sila univerzuma koje presudno utiču na naš rast i razvoj. Oni su savladali mnoge životne lekcije, pročitali mnogo knjiga, naučili razne veštine, posvećeno se bavili svojim zanatom, ispravljali svoje greške i nemaju čega da se stide. Svojim postojanjem, delovanjem i pečatom koji ostavljaju na svom putu, učitelji postaju zamajac naše volje, oslonac životne snage, inspiracija za naše izbore i stožer duhovne vertikale.
Svi veliki ljudi koje srećemo na svom životnom putu mogu biti naši učitelji – i roditelji, i vaspitači, i nastavnici, i slučajni saputnici na putovanjima, i naše komšije, i kolege i direktori, i naši prijatelji… Mogu biti, ali NISU… Retki su oni kojima u svom zrelom životnom dobu ili na kraju životnog puta možemo dodeliti ovu titulu. Nekada ih i ne prepoznamo, ali to je do nas, a ne do njih… Međutim, samo se jedna vrsta ljudi upravo ovako zove – po svom obrazovanju, vokaciji, ulozi koju ima u našem životu. I samo oni među njima koji u sebi gaje lepotu, znanje i dobrotu, i neštedimice dele darove svog bića drugim bićima da bi čovečanstvo raslo – i u širinu i u visinu – s pravom nose ime učitelj.
Kao roditelji i kao deca, kao nastavnici i kao ljudi, treba da naučimo da pravimo razliku između pravih učitelja i onih koji se samo tako zovu. Zato pravimo ovu kratku listu za lakše raspoznavanje:
– onaj koji sa našom decom provodi najviše njihovog budnog vremena, čuje njihove najveće brige i tajne, dužan je da ih u svakom trenutku usmerava i vodi i to rado čini;
– onaj koji podučava toplom rečju bez tona koji vređa i ko uvek ima primeren odgovor na bilione dečjih radoznalih nedoumica i ne stidi se da uči i da pita pametnije, pa tako i deci daje dobar primer o učenju;
– onaj koji je učitelj u učionici, školskom dvorištu, na ulici, u svojoj kući, u parku i u pozorištu… ko je uvek – — – isti, jer ne postoji ništa bolje u šta bi se pretvorio, a ne može da bude loš, čak i kad bi hteo – to je najbolji vodič za naše dete;
– vaspitač i onaj koji podučava, brižan pedagog i savetnik kad ustreba, prva pomoć u teškim situacijama, neko sa kim se deca rado smeju i pevaju, čak i kad nisu sigurni u svoju muzikalnost.
Neko sa kim se uči kako se čita život i kako se pišu stranice ljubavi i poverenja, neko koga i u poznom životnom dobu još uvek možemo nazvati tim imenom – to je PRAVI UČITELJ.
Da li se pravi učitelj postaje ili se neko rađa sa takvim osobinama, teško je pitanje. Potrebno je da postoje osobine i sklonosti koje vode čoveka na ovaj put i koje su urođene i čine deo karaktera. Važno je i iskustvo u primarnoj porodici i sopstvenom školovanju, ali edukacija sigurno doprinosi povećanju nivoa kompetencija i znanja potrebnih za bavljenje ovim pozivom. Pogotovo ako je edukacija permanentna, kvalitetna i motiviše nas da primenjujemo naučeno. Jer, sve veštine se vežbaju, pa i one koje se tiču metodike i pedagoških postupaka.
U vezi sa svim ovim što smo do sada napisali o pravom učitelju, može se na drugačiji način posmatrati dilema kada je reč o autoritetu i socijalnom statusu učitelja u Srbiji danas, ali i u bliskoj i daljoj prošlosti. Socijalni status nije se značajno promenio, ali situacija sa autoritetom učitelja jeste mnogo lošija nego u prošlom vremenu, a to je posledica mnogih okolnosti koje su doprinele da se poštovanje prema vaspitačima i edukatorima dece uruši ili nestane, kao i preokrenutog sistema vrednosti i stava samih učitelja prema svom pozivu i prema životu.
Ono što nas zanima jeste odgovor na pitanje da li deca, roditelji i društvo danas mogu da poštuju i uvažavaju učitelja u Srbiji. Sigurna sam da mogu! Deca i roditelji prepoznaju i poštuju trud i znanje. Što se tiče društva, tu bi se dalo štošta popraviti… Ali, veliki ljudi nikada nisu radili stvari zbog javnog priznanja ili povlastica. Sreća jeste u tome da čovek radi ono što voli i da vidi rezultate svog rada. U ovom slučaju, to su zadovoljna, obrazovana deca koja usvajaju pravilne moralne norme i veštine za život. I ako jedno dete dobro usmerimo, dovoljno je da kažemo da je naš život imao smisao i svrhu. Kada ih ima na hiljade, svrha je ispunjena u potpunosti.
To je onaj izvor sa koga teče motivacija za prave učitelje. Izvor koji nikada ne presuši. Gejzir koji nas greje i čini da naše ambicije rastu i da sanjamo sve smelije snove – da decu što bolje podučimo, pripremimo za život, usmerimo na pravi put, objasnimo im otkuda sumnje i nemiri i šta znače padovi i usponi. To što nam vraćaju svojim toplim osmesima i vedrinom u očima, zahvalnošću u srcima i odlukama koje donose za svoj dalji život – to nikada nije imalo, niti će imati cenu. A što nema cenu, ne može se ni kupiti, tako da pravi učitelj dobija ono što drugi ne mogu ni da kupe…
Autor: Jasmina Franolić, direktor Osnovne škole “Savremena”