Док шета врачарским улицама, професор др Стојан Раденовић решава математичке проблеме. Пре две године отишао је у пензију са места професора математике на београдском Машинском факултету, али и даље сваког дана, и по осам или десет сати, ради математику. Захваљујући својим резултатима, радовима објављеним у престижним часописима и томе што га цитирају колеге из целог света, име професора Раденовића нашло се на листи „Најутицајнијих научних умова на свету у 2015. години“.
Ову публикацију сваке године, на основу броја радова у угледним часописима и броја цитата, објављује компанија „Томсон-Ројтерс“, која је задужена и за формирање такозване SCI листе научних часописа, тј. која рангира најбоље научне часописе из целог света. У групи најутицајнијих умова нашло се 3.000 истраживача из укупно 30 области – у свакој по стотину. Професор Раденовић је око 70. места међу 100 математичара и једини међу 3.000 људи из свих области поред чијег имена стоји Србија.
Скроман, дочекује нас у сутерену зграде, у просторији у којој од јутра до мрака решава математичке проблеме. Покушава да нас убеди да то није никакав велики успех и коментарише како има много сјајних младих математичара. Одмах напомиње да на списку 3.000 најугледнијих истраживача постоји још један Србин и исто математичар – професор Стево Стевић, али је он рангиран као представник Универзитета краља Абдулазиса у Саудијској Арабији. За свог колегу Стевића тврди да је у последњих осам година један од најчувенијих и најцитиранијих математичара на планети.
– У пензији сам, али и даље се бавим математиком сваког дана. Она ме чиним бољим човеком – започиње Раденовић своју причу. – Трудим се да се поправим. А од математике тражим одговор зашто је човечанство овакво какво је. Математичка правилност показује, нажалост, да нема опстанка човечанства без сталних конфликата. Конфликт је један од основних постулата опстанка. Нажалост, већина тих конфликата кроз историју је била крвава, али тако мора да буде. Не може човечанство да се поправи, јер би онда пропало. Само мањина појединаца може да буде боља.
Али конфликт је и када човек покушава да превазиђе самог себе, напомиње наш саговорник. Каже, када решава математички задатак, у конфликту је са самим собом. Мучи се. А када Новак Ђоковић игра са Федерером, он има три конфликта – да победи себе, њега и публику која му није наклоњена.
| ТАКМИЧЕЊА ТРОШЕ ДЕЦУ
– Ђаци Математичке гимназије су сјајна деца, добра и паметна, али их толико вежбање и такмичења промене. Задаци које раде су претешки, многе не би решили озбиљни, зрели математичари – сматра професор Раденовић. – Али они раде искључиво по шаблону. Превише се троше на њих и то им одузима свежину. Млади математичари са медаљама имају слабије резултате у науци, јер их кљукају шаблонима. То што раде је лепо и тешко, али им се мозак умори. Немају ентузијазма за истраживања. |
Наш саговорник каже да је и у истраживањима стално присутна велика борба, и то на неколико поља. Прво, напомиње, нема више научника, већ само истраживача. Научници су, каже, поставили темеље и то су светски чувена имена из минулих векова, а сви који се данас, у тимовима, баве неким малим, појединачним проблемима, само су истраживачи. Ни математика, вели, није наука, она је апсолутна. Науке су физика и хемија, где нешто докажете, па касније можете да побијете, где у једном тренутку превазиђете доказане истине. У математици тога нема.
– У истраживањима је посебно тешко младима да се пробију, јер је и ту све комерцијализовано и постало је бизнис – објашњава Раденовић. – Да би докторирали, морају да имају рад на СЦИ листи. Да би га ту објавили, мора неко да запази њихов рад међу хиљадама радова које добијају из целог света, и још морају да плате и до хиљаду долара. Многи научни часописи отварају се из чистог бизниса. Има их на хиљаде, а само из математике чак око 200 који су угледни.
Као да то није ништа, наш саговорник каже да је објављивао радове у око 40 светских часописа. Штампано му је приближно 250 радова, а колеге су његова дела цитирале око 3.300 пута. Област којом се бави је нелинеарна анализа.
– То су само бројке. Да би вас сматрали успешним, морате у свему томе да у учествујете, да објављујете. Познајем и неке математичке громаде, које немају никакве радове. Предају у школи – коментарише овај необични професор, који је и сам прво предавао у школи.
До 1980. године је био наставник у 14. гимназији, да би потом докторирао и наредне две деценије био предавач на Природно-математичком факултету Универзитета у Крагујевцу. Од 2000. године радио је на Машинском факултету Универзитета у Београду, где је дочекао и пензију.
– Волим рад са студентима. Већа ми је радост да поправим једно дете, него сва признања и новац – искрен је наш саговорник. – Као што ја никада нисам поштовао ауторитете, већ сам их проверавао, тако сам учио и своје студенте. Нисам од оних што се пред студентима представљају као велики ауторитети. Напротив, мислим да они треба да руше концепт предавања и да га својим питањима оживе.
Посао на факултету је учитељски, каже, и његова суштина је да професор поправља студенте са којима ради. У том процесу, додаје, често поправе и они њега.
– Нема веће радости од тога кад они мени пронађу грешку, када се створи интеракција на часу. То и њих и мене чини бољим људима – закључује Раденовић.
Извор: novosti.rs