Права истина о положају школе и статусу образовања код нас стиче се управо ових дана. Јер, не треба слушати празне флоскуле и зарицања. Она су шупља и научена. Треба разгрнути речи, очистити средиште, погледати истини равно у очи.
Замислимо следећу ситуацију. Позове вас учитељ Ваше деце и каже како у школи постоје велики проблеми, дете вам је угрожено, наставни процес није добро успостављен, градиво се не обрађује у пуном формату, а упитна је и стручност једног дела школског особља. Шта Ви урадите? Забринете се, направите панику, зовете остале родитеље, разговарате са дететом, чините све што је у Вашој моћи да се ствари поправе јер је то у интересу детета. Ни једног момента не сумњате у речи учитеља. Гледате га у очи. Верујете му.
Међутим, здружени глас просвете која је добар део ове школске године протестовала и бунила се, јавност није спремна да чује. Није га схватила као звоно за упозорење, као апел на здрав разум, већ је иза свега видела револуцију и борбу за плате. Кључне поруке су остале за нека боља времена, деца су опет стављена на чекање, стигао је умор и порука да се сваки нерадник може надати само кромпиру. Нула за нулу. Нула динара за нуле од људи. Нула за оне који се усуђују да кажу како је школа престала да буде оно што треба да буде, како се образовање срозало низ басамке распомамљеног примитивизма и упало, као и цело друштво, у апсолутну имитацију стварности. Јер, ми живимо имитацију стварности. На њу мораш пристати ако хоћеш да једеш.
Тако су наставници, од вртића до универзитета, постали издајници, преваранти, новчано незасити у друштву поштено стеченог капитала, страни плаћеници у служби рушитеља система који би био стабилан само кад га образовање и брига о деци не би љуљали. Заборавило се на претходно незадовољство школом, сва прегањања око тога шта деца треба да уче и како, заборавило се на расправе о функционалности образовања, промашене реформе, вршњачко насиље, небригу о слабима, лутања по инклузији, административне бесмислице и замајавања, нестручне кадрове и политичке предаторе. Остали су само наставници на стубу срама, обележени као људи који не мисле на будућност, они који ће због личног интереса поништити једну годину у животу наше деце, укочити економски напредак и завести комплетно друштво на коридор подела и мржње.
Ужас пред изгубљеном годином, пред претњама и уценама, вратио је децу у клупе, а наставнике за катедру. Све што је постојало као мотив за побуну, нестало је и заборављено. Површина се стишала, а дубоко у бесмисао су потонуле све наде да неког излаза има. Школа је сачувала своју фасаду. Постоји и даље. Прозоре је затисла и очи спустила да не види шта се дешава изнутра.
А изнутра су наставници, после увреда и претњи, после кромпира, добили налог да направе планове надокнаде. И они су их направили послушније него икад пре, на нивоу детета које се после кажњавања, скрушено и исплакано, труди да докаже невиност. Часове су поуписивали, годину су спасли. Или су спасли себе?
Затим су добили смернице за оцењивање. Ултимативни подсетник на то да деца не смеју бити оштећена, амбициозно мудри, тролисни документ, који изгледа као кад домаћици даш рецепт за супу са анализом термичких процеса током кувања и нутритивном вредношћу намирница, али материјала за супу нема. Само празан лонац. Онда она запише да је цео процес обавила. И сви се праве да су сити.
Ни синдиката нема. Нестали су одмах после потписивања документа у коме се слажу да су наставници и учитељи погрешили, уз обећање да ће убудуће слушати, а школу вратити у пређашње стање, дакле, у имитацију.
Родитељи ћуте и чекају сведочанство. Битан је папир, цифре, шаре. Звонци и прапорци. Организација матуре, лепа, гламурозна, незаборавна. Битно је да се пут не прекине, без обзира што на њему отпадају точкови. Надамо се да нашој деци неће. Над оном другом ћемо се сажалити у виду тужног лајка и гласног уздисаја.
И где су овде деца? Нема их. Као што их никада суштински није ни било. Деценијама им нудимо препарирану истину као стварност, а онда се чудимо како су пасивни и незаинтересовани. Машемо им по аеродромима и верујемо да ће им тамо бити боље. И хоће. Само што даље од нас. Зато што их ми лажемо. Зато што тражимо успех и петице у школи која то није. Спремамо их за будућност која не постоји. Обећавамо оно што немамо. Храбри смо само на речима и то оним у којима оптужујемо друге. Сами нисмо подложни критици. Заборављамо куда смо пошли. На прво марш, савијемо реп. На подигнут прст, спустимо поглед. Декларативно се залажемо за образовање, а онда задовољимо сведочанством. Имитацијом знања, цифрама уместо суштине.
Школа нам је закопана. Једва одјекује овако посмртно нашминкана. Табање још увек траје и трајаће све док се година не штиклира. Затим ћемо одахнути, раширити пешкир на плажи, пустити мисли да се одморе. Заборавити. Потиснути. Када се вратимо првог септембра, шта ћемо наћи? Хоћемо ли гледати свог учитеља у очи? Хоће ли он гледати нас?
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца