Prava istina o položaju škole i statusu obrazovanja kod nas stiče se upravo ovih dana. Jer, ne treba slušati prazne floskule i zaricanja. Ona su šuplja i naučena. Treba razgrnuti reči, očistiti središte, pogledati istini ravno u oči.
Zamislimo sledeću situaciju. Pozove vas učitelj Vaše dece i kaže kako u školi postoje veliki problemi, dete vam je ugroženo, nastavni proces nije dobro uspostavljen, gradivo se ne obrađuje u punom formatu, a upitna je i stručnost jednog dela školskog osoblja. Šta Vi uradite? Zabrinete se, napravite paniku, zovete ostale roditelje, razgovarate sa detetom, činite sve što je u Vašoj moći da se stvari poprave jer je to u interesu deteta. Ni jednog momenta ne sumnjate u reči učitelja. Gledate ga u oči. Verujete mu.
Međutim, združeni glas prosvete koja je dobar deo ove školske godine protestovala i bunila se, javnost nije spremna da čuje. Nije ga shvatila kao zvono za upozorenje, kao apel na zdrav razum, već je iza svega videla revoluciju i borbu za plate. Ključne poruke su ostale za neka bolja vremena, deca su opet stavljena na čekanje, stigao je umor i poruka da se svaki neradnik može nadati samo krompiru. Nula za nulu. Nula dinara za nule od ljudi. Nula za one koji se usuđuju da kažu kako je škola prestala da bude ono što treba da bude, kako se obrazovanje srozalo niz basamke raspomamljenog primitivizma i upalo, kao i celo društvo, u apsolutnu imitaciju stvarnosti. Jer, mi živimo imitaciju stvarnosti. Na nju moraš pristati ako hoćeš da jedeš.
Tako su nastavnici, od vrtića do univerziteta, postali izdajnici, prevaranti, novčano nezasiti u društvu pošteno stečenog kapitala, strani plaćenici u službi rušitelja sistema koji bi bio stabilan samo kad ga obrazovanje i briga o deci ne bi ljuljali. Zaboravilo se na prethodno nezadovoljstvo školom, sva preganjanja oko toga šta deca treba da uče i kako, zaboravilo se na rasprave o funkcionalnosti obrazovanja, promašene reforme, vršnjačko nasilje, nebrigu o slabima, lutanja po inkluziji, administrativne besmislice i zamajavanja, nestručne kadrove i političke predatore. Ostali su samo nastavnici na stubu srama, obeleženi kao ljudi koji ne misle na budućnost, oni koji će zbog ličnog interesa poništiti jednu godinu u životu naše dece, ukočiti ekonomski napredak i zavesti kompletno društvo na koridor podela i mržnje.
Užas pred izgubljenom godinom, pred pretnjama i ucenama, vratio je decu u klupe, a nastavnike za katedru. Sve što je postojalo kao motiv za pobunu, nestalo je i zaboravljeno. Površina se stišala, a duboko u besmisao su potonule sve nade da nekog izlaza ima. Škola je sačuvala svoju fasadu. Postoji i dalje. Prozore je zatisla i oči spustila da ne vidi šta se dešava iznutra.
A iznutra su nastavnici, posle uvreda i pretnji, posle krompira, dobili nalog da naprave planove nadoknade. I oni su ih napravili poslušnije nego ikad pre, na nivou deteta koje se posle kažnjavanja, skrušeno i isplakano, trudi da dokaže nevinost. Časove su poupisivali, godinu su spasli. Ili su spasli sebe?
Zatim su dobili smernice za ocenjivanje. Ultimativni podsetnik na to da deca ne smeju biti oštećena, ambiciozno mudri, trolisni dokument, koji izgleda kao kad domaćici daš recept za supu sa analizom termičkih procesa tokom kuvanja i nutritivnom vrednošću namirnica, ali materijala za supu nema. Samo prazan lonac. Onda ona zapiše da je ceo proces obavila. I svi se prave da su siti.
Ni sindikata nema. Nestali su odmah posle potpisivanja dokumenta u kome se slažu da su nastavnici i učitelji pogrešili, uz obećanje da će ubuduće slušati, a školu vratiti u pređašnje stanje, dakle, u imitaciju.
Roditelji ćute i čekaju svedočanstvo. Bitan je papir, cifre, šare. Zvonci i praporci. Organizacija mature, lepa, glamurozna, nezaboravna. Bitno je da se put ne prekine, bez obzira što na njemu otpadaju točkovi. Nadamo se da našoj deci neće. Nad onom drugom ćemo se sažaliti u vidu tužnog lajka i glasnog uzdisaja.
I gde su ovde deca? Nema ih. Kao što ih nikada suštinski nije ni bilo. Decenijama im nudimo prepariranu istinu kao stvarnost, a onda se čudimo kako su pasivni i nezainteresovani. Mašemo im po aerodromima i verujemo da će im tamo biti bolje. I hoće. Samo što dalje od nas. Zato što ih mi lažemo. Zato što tražimo uspeh i petice u školi koja to nije. Spremamo ih za budućnost koja ne postoji. Obećavamo ono što nemamo. Hrabri smo samo na rečima i to onim u kojima optužujemo druge. Sami nismo podložni kritici. Zaboravljamo kuda smo pošli. Na prvo marš, savijemo rep. Na podignut prst, spustimo pogled. Deklarativno se zalažemo za obrazovanje, a onda zadovoljimo svedočanstvom. Imitacijom znanja, ciframa umesto suštine.
Škola nam je zakopana. Jedva odjekuje ovako posmrtno našminkana. Tabanje još uvek traje i trajaće sve dok se godina ne štiklira. Zatim ćemo odahnuti, raširiti peškir na plaži, pustiti misli da se odmore. Zaboraviti. Potisnuti. Kada se vratimo prvog septembra, šta ćemo naći? Hoćemo li gledati svog učitelja u oči? Hoće li on gledati nas?
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca