Tantrumi i ispadi besa kod male dece NISU razmaženost. Garantujem vam da nisu.

17 oktobra, 2022

Da li pojam tepmer tantrum zaista postoji ili je to izmišljen pojam moderne psihologije? Razvijaju li se deca stvarno postepeno ili bi već sa tri godine trebalo da znaju da kontrolišu emocije?

Najvažnije – da li je bacanje po podu ili histerisanje u prodavnici razmaženost ili je profesor Bojanin u pravu kad kaže da dete u tim situacijama ne plače za čokoladom već za roditeljskom pažnjom?

Mnogo, baš mnogo puta smo od roditelja koji čitaju naše tekstove čuli komentare kojima negiraju da dete od tri godine može da ima ispad besa iz bilo kog drugog razloga osim razmaženosti. A ono čuveno “probao je jednom i više mu nije palo na pamet” uvek nas rastuži. Zamislite, probao je jednom da komunicira sa onim ko treba da ga čuje, onako kako je umeo i – odustao. Tužno, zar ne?

Ipak, ja znam da temper tantrum postoji. Da on nije izmišljotina modernih psihologa i da nije ništa novo. Nova je samo svest i saznanje koje mnogi ne žele da prihvate. A to je da se mozak deteta razvija POSTEPENO i da je kontrola emocija jedan od najtežih zadataka koji treba da savlada svako ljudsko biće. Neki je ne savladaju ni sa 30, a neki to očekuju već od deteta koje ima tri godine.

A kako znam da temper tantrum postoji?

Kao prvo, imate puno pravo da se osetite izgubljeno, iznervirano, nemoćno kad dete histeriše. To nikom nije prijatno. Ali, kao odrasla osoba, imate i obavezu da PRVO smirite sebe, da biste mogli da smirite dete. Retki su oni koji to uvek mogu.

Ja, na primer, nisam uvek umela.

Moj (tada trogodišnji) sin naučio me je jednom prilikom lekciji koju sam upamtila. Ispad besa desio se kod kuće, zbog neke banalne stvari. Recimo da nije želeo da se presvuče da krenemo napolje. Zatražila sam mu da to uradi i počeo je da negoduje. Pokušala sam polako da objasnim da moramo po seku u vrtić, a on je nastavio da odbija još jače. Zaigrao se i nije želeo da prekine igru. Objašnjavala sam, postajala nervoznija jer sam želela da što pre krenemo. U jednom trenutku – počelo je. On je upao u histeriju, a odmah za njim i ja. Kao da sam čekala alibi da počnem da vičem i da više ne moram da budem strpljiva mama. U tom besu, podigla sam ga na krevet i počela da ga oblačim, a on je kroz jecaje ponavljao:

“Mama, smiri me! Smiri me, mama! Moim te, smiri me!”

Zaustavila sam se na trenutak i poraženo shvatila da moje dete koje još nije napunilo tri godine zna šta je moj zadatak, a ja sam to izgubila i vida. On je, iako bez mogućnosti da sam reguliše svoja osećanja, bio toga svestan. I znao je da to treba da očekuje od mene. Tražio je očajnički moju pomoć. Da mu pokažem kako. Da budem primer. Da mu pomognem da nauči da prevaziđe takve situacije. Podsetio me je da sam u našem odnosu ja ODRASLA osoba, a ON dete. I ako ja svoje ponašanje ne mogu da kontrolišem, kako će on svoje umeti?

Ovakav poziv u pomoć upućuje svako dete koje ima ispad besa. Zadatak roditelja je da ih razume.

Da, tantrumi postoje. I ako vas upitaju kako je moguće da dete nema te “epizode” u vrtiću, nego baš kad je s vama, odgovor je veoma jednostavan – u vrtiću je sloboda izražavanja emocija vrlo ograničena. Vaspitačice, koliko god da su nežne, nisu mame. I ne mogu zameniti ono što dete instinktivno oseća da može da očekuje od roditelja – bezgraničnu ljubav i razumevanje.

P.S. NE, nisam posle te epizode i lekcije koju neću zaboraviti postala savršena mama koja nikad ne viče. Jer nisam od kamena. Ali sam postala SVESNA mama koja zna da dete nije samo ono što vidimo spolja i da se iza ponašanja kriju osećanja. A to mi pomaže da budem bolja. Ne savršena, samo bolja. A to je sasvim dovoljno svakom detetu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama