Чини ми се да је вазда исти. Једина разлика између сада и пре су оне ситне боре око очију. Њих сам добила у наследство. Као и све друго на телу.
Физички смо попут два јајета. Углавном, само физички.
Када смо у школи, у мојој петнаестој години живота, писали састав на тему очева, написала сам:
„Мој тата је висок и мршав. Он никада не зна који сам ја разред и никада ми не иде на родитељске састанке, али га не кривим за то. Једноставно, очеви то не раде. Не говори много, не креће се много, не свађа се никада и не касни. Не крши правила и ради у истој фирми читав живот. Људи га воле јер је умерен.
Ја га волим јер је добар према мени и брату. Никада нам не купује чоколаде, јер то стриц ради. Тата је једном купио гомилу кекса. Једном је купио гајбу јабука. Једном је купио килограм џема. Први и последњи бицикл ми је купио када сам имала дванаест, довољно велик да и он може да га вози.
После је данима причао о својим подухватима. Чини ми се да он ужива у томе да нешто купује, али је ипак изабрао да само доноси новац у кућу и спушта га на сто, те не учествује у његовој потрошњи. Он нема много захтева, облачи оно што му се купи, једе оно што му се послужи.“
Старија Ја бих додала:
„Већ двадесет година ради у истој фирми.
Бицикл сам возила до своје 25. године. Када су ми га украли, узели су и једно парче моје душе. Никад им то нисам опростила. Осветољубива сам, али отац није. Логично. На њега имам само те боре око очију, а и њих се трудим решити. Он тврди да је бицикл био јако стар, опасан за возити се њиме и да, они што су га украли, нису себи учинили ништа добро.“
Његови прекори углавном изгледају попут:
„Не би требала тако брзо да возиш.“
„Никада ми неће бити јасно зашто увек крећеш у последњој минути.“
„Не би требала бити без уштеђевине.“
„Ако аутобус креће у 7, ти мораш бити на станици у пола 7.“
То чак и нису прекори, то су више савети, али савети који не раде посао код мене. Када сам, због своје непромишљене и брзе вожње, слупала кола дао ми је уштеђени новац за поправак.
Ја никада немам уштеђевину. Устајем два сата пре поласка на посао, али свако јутро трчим до аутобуске станице. Јер касним. Док ломим стопала како бих стигла, помислим на њега, који је, за двадесет година радног стажа, закаснио четири пута. Срам ме се обеси о ципеле, па тако трчимо заједно.
Како објаснити његов однос према функцији оца? Нису то била времена модерне педагогије и психологије. Још ако узмемо у обзир чињеницу да се моје детињство одиграва на Балкану, у радничкој породици која је преживела рат и избеглиштво, све добија универзалну слику. Моји родитељи су се, две године после рата, гурали по редовима за храну. Контекст је битан.
Иако је био у рату, мој отац је за мене увек био једна крхка, доброћудна фигура. То је ишло до те мере да, када бих ујутру чула страшну грмљавину и кишу, ја бих се склупчала испод деке, склопила своје шачице, па молим Бога да ми тату не однесе ветар.
Сећам се, имала сам пет година, када је отац ушао у кућу, скривајући нешто иза леђа. Када је напокон отворио шаку, угледала сам један манчмелоу кекс, не једну кутију, него један једини кекс. Никада после, до дана данашњег, нисам била у стању сиромаштва, али мислим да ретко шта може да парира срећи тог тренутка, када сам добила један манчмелоу од тате у моменту када смо у кући имали килограм брашна и кесицу пасуља.
Ово је она прича за коју би мој Сандро рекао:
-„С**е ми се од твоје патетике и тужних прича.“
Али, неке приче не могу да се испричају на други начин. Неки притисци, на два бара, постају туге. Знаш.
Када се брат родио, преселили смо се, родитељи су почели да раде и ствари су заузеле своје позиције. Мене су, већ са осам година, оспособили за чување једногодишњег брата, али и за кућне послове. Отац никада није кувао, прао, нити чистио и то је било нешто што се подразумева попут чињенице да ће сутра сванути јутро.
Мало мање вероватна чињеница је била то да је мој отац правио најтање и најукусније палачинке на свету и да је заиста уживао у томе. Али, то је била истина.
Када се деси нешто што се, никада пре, а ни после, није десило, велика је вероватноћа да упамтимо све детаље везане за тај дан. Ја се сећам да је била 2005. година, јун и неподношљива врућина. Памтим боју одеће на себи, пукотину на првој степеници, импровизовани кош на дрвету у дворишту, гласно дахтање нашег пса и себе, мршаву и ружњикаву у дресу Дејвида Бекама, моја, лоптом изударана колена, необично дугачку руку, којом машем и дозивам брата, понављајући два пута да је тата испекао палачинке.
Затим, осетим руку који ме снажно увлачи назад у кућу, уноси ми се у лице и виче:
„Не смеш да говориш пред другом децом да ти тата пече палачинке! НЕ СМЕШ! Никада! Мушкарци то не раде!“
Отац галами на мене. Први пут. Ја не знам зашто. Није ме галамио када сам села у торту, тик пред полазак на свадбу. Ни онда када сам кући довела три пса, три луталице, које су му касније подерале ципелу.
У ходнику стојимо: уплашена и збуњена Ја и очево:
„Срамота је да комшије чују. Разумеш?“
Не разумем, тата. Нисам разумела ни тада, са својих дванаест, а ни данас, на прагу тридесете године. Шта то мушкарци раде? Или не раде? А шта жене? Ко је поставио те границе? И зашто живимо уопште у таквом свету?
И зашто је срамота да печеш палачинке? Срамота пред комшијом? Једном сам слушала како комшијина жена показује модрицу испод ока и каже:
„Ја кренула да је помузем, а она се ритну и види шта ми је направила.“
Имала сам десет година и од тада сам избегавала краве. Моја баба је слушала измишљену причу и климала главом, дозивала Светог Јована и правила се да јој верује. Када је ова отишла, баба је дошапнула мојој мајци:
„Онај опет доватио Милку.“
Мајка каже:
„Дабогда му отпале руке.“
И ту се завршава разговор. Срамота је. Не треба гурати нос у туђе двориште. Срамота је добити батине. Срамота је причати о томе како је неко добио батине. Срамота је пећи палачинке. Само комшију није била срамота. Ни њему сличне. Никада.
Пише: Сњежана Пачавра
Извор: Лоламагазин