Данас сам добро. Али нисам био добро више дана него што јесам. Прича креће месецима пре коначног развода мојих родитеља кад је код куће постало неиздрживо. Питали су ме касније често да ли је било насиља у породици. Нисам знао на то да одговорим. Нико никога није напао ножем, ако је то било питање. Али ножем се могла сећи напетост у ваздуху. Било је лакше кад су се свађали, него кад су ћутaли.
„Шта ти је?“, питала би ме понекад учитељица. „Ништа“, одговорио бих јер нисам знао шта је тачно нити како то некоме да испричам. Имао сам девет година. С мамом сам пре тога волео да играм карте, чак и да идем на кафу с њом и њеним пријатељицама. Једна од њих имала је сина, таман мало старијег од мене, који ми је био узор. С татом сам волео да идем на утакмице. Одвео ме је први пут кад сам био јако мали, и данас ми се очи напуне сузама кад се тога сетим. Сви заједно смо ишли на излете викендима. Некад сам хтео да останем код куће и гледам цртане филмове, али извукли би ме из кревета, свако за једну ногу уз смех. Те успомене чине ми се као да припадају неком другом животу.
Тата се једног дана одселио. Није ме поздравио, само је отишао. Мама је данима плакала и говорила да је тако боље. Говорила је да је оставио нас због неке флундре. Тога се сећам јер нисам знао што је флундра. Прошло је три месеца док га нисам опет срео. Мрзео сам га. Мрзео сам га јер је отишао, јер ме није одвео на две утакмице које су биле у међувремену, јер нас је оставио, јер има флундру због које мама плаче, јер су се свађали месецима због те исте флундре, јер ме нико више није вукао из кревета и јер сам остао јако сам. Њега није било физички, а маме као да није било. Једино о чему јој се причало било је то да ју је тата преварио. Мама је тврдила да тата не пита за мене, да ће сада имати нову породицу. Тата је после тврдио да је стално покушавао да ме види и чује, али да је мама претила да ће неке његове пословне папире којима се казнено могао инкриминисати послати полицији ако нам се приближи. То сам сазнао много касније. Не знам шта је истина. Али није ни важно, као што очито нисам био ни ја.
Мама ме након неколико месеци питала желим ли видети тату за рођендан. Бесно сам рекао „Не“. Мама је одахнула. „Добро“, рекла је, „Сумњам да и он тебе жели видети сад кад му флундра носи ново дете“. „Ново дете“, одзвањало ми је у ушима. Ако је дотад био иједан део мене који се није осећао изданим од оца, тада је нестао. Мама је рекла да само то кажем на Центру кад ме буду питали, да имам право да кажем шта ја желим и да ме нико не може натерати на супротно. Није била у праву.
„Натерали“ су ме да видим тату. Борио сам се против тога свим снагама. Кад сам га угледао, осећао сам само мржњу и бес. Викао сам на њега, нешто око флундре и новог детета, не могу тачно ни да се сетим. Сусрет је прекинут, али опет сам морао с мамом да идем код психолога. Мама ме вече пре питала сећам ли се како ме тата тукао. Ћутао сам. Нисам се сећао да ме тата тукао, али сећао сам се прича да сам као мали знао добити „по гузи“ од обоје. Сећао сам се да ме тата једном ошамарио у првом разреду кад сам побегао из школе и дошао кући сатима касније. Климнуо сам и чекао да мама настави. Описала је ту ситуацију са шамаром и додала још неколико њих. Нисам се сећао, али чинило ми се да би могло бити истина.
Није ми рекла да то испричам сутра ујутро, али кад ме психолог питао о тати, испричао сам. О тати сам говорио све најгоре. Нисам споменуо утакмице ни како су ме извлачили из кревета за излете. Та места у себи нисам годинама посетио. Тада ме питао о мами. Испричао сам све лепе успомене, и нисам лагао. Само што су многе од њих биле далеко иза нас. Мама више није била иста, а ја сам се грчевито држао за то да јесте. Сећам се и беса према том психологу који је испитивао шта ми се код маме не свиђа. Он као да је био против моје маме, тако ми се чинило. Коначно, рекао сам да ми се не свиђа само што је тужна због идиота од мог оца. Мама је тај дан била посебно добро расположена. Јели смо сладолед на тргу и хранили голубове корнетом. Питала је недостаје ли ми отац, а ја сам одлучно рекао да не. Насмејала се и полизала мој сладолед, као да се играмо. Био сам срећан.
Након тога следи седам година поступака на судовима, обилазака разних социјалних радница, психолога, не знам кога све не. У периодима сам оца виђао, у периодима не. Он није одустајао, али није се ни јако борио. Сећам се да ми је дошао на крштење пред цркву и ја сам му рекао да га не желим тамо. Он је само отишао. Видео сам на Фејсбуку да му се родио син. Њега је водио на утакмице. Понекад би и мене позвао, али лако је прихватао не за одговор. Престао сам уопште да пратим фудбал, све то било ми је глупо и досадно. Мама је годинама била љута на њега и било јој је немогуће кренути даље. Барем једном недељно бисмо га оговарали. Кад бисмо се посвађали, увек бисмо се преко тога опет зближили. Не знам више ни сам кад су судови завршили, али знам да никад нисам успоставио нормалан однос с татом.
Мама се преудала кад сам ишао у трећи средње. Процветала је. Све мање је говорила о тати. Једном ми је предложила да идем код њега на викенд, тек тако из ведра неба. Помислио сам како само хоће да ме се реши због новог партнера, како ме и она напушта, издаје мене и нашу кулу, очито од карата, мржње према оцу која нас је повезивала. Тад сам пукао. Био сам у више наврата хоспитализован на психијатрији. Свашта сам радио чиме се не поносим и не бих улазио у детаље. Није ме било брига. Нисам имао што да изгубим. Четири године живота ја сам се уништавао. Мој отац се свега тога преплашио и још више се повлачио. Технички је одржавао неки контакт, али заправо је то било слабо. Мајка је опет била сломљена јер „како јој то могу радити сада кад је коначно сретна“. Спасио сам се тек кад сам се померио. Од њих обоје. Од себе нисам могао. Тата је добио нову породицу. Мама је добила новог мужа. Ја нисам добио нову породицу, нити новог тату. У свему томе ја сам остао сам.
Сада, годинама касније, с обоје родитеља имам ОК однос. Нисмо блиски. Ниједно од њих не труди се да будемо, барем не онако заиста. Толико је тога неизговореног да нож опет сече напетост у ваздуху. Кроз психотерапију распетљавам те нити колико могу. Обоје их волим јер су моји родитељи. Према оцу осећам и кривицу због свега што сам мислио, осећао и говорио према њему и о њему. Осећам и разочарење јер се тако повлачио, јер се није борио јаче. Нисам му био вредан. Према мајци осећам и сажаљење јер верујем да је јако незрела особа. Осећам и љутњу због све штете коју ми је нанела, иако можда није хтела. Ни њој нисам био вредан ја као ја, него оно што могу за њу учинити. О „стручњацима“ који су све то годинама пуштали немам што рећи.
Једног дана желим да повлачим свога сина за ноге из кревета и водим га на излете, на утакмице које опет пратим, храним с њим голубове и једем сладолед јер је леп и сунчан дан, а не јер је рекао на Центру што сам очекивао. У избору његове мајке важније од свега биће ми да ли је она особа која би се, ако до тог дође, знала растати и не уништити притом детету живот.
Аутор: Миа Роје Ђапић, магистар психологије