Tatjana Romanov je učiteljica iz Tomaševca koja već više od dvadeset godina radi u OŠ „Sveti Georgije” u Uzdinu. Po mnogo čemu, njen poziv je „običan” učiteljski posao, ali je još više onih stvari koji ga čine specifičnim, izazovnim, drugačijim. Rad u seoskoj školi, sa decom različitih nacionalnosti, vera, običaja, često i materijalno ugroženom, nije nešto sa čime se susreću učitelji u urbanim sredinama. Kada radite u odeljenju u kom veći broj dece ne poseduje računar, gde su razlike u socijalnom i materijalnom položaju izuzetno velike, uskladiti sve to, a ujedno deci biti i učitelj i vaspitač, nije nimalo lak zadatak.
Radite u izazovnom okruženju – u odeljenju sa malim brojem đaka, različitih nacionalnosti, društvenog položaja, socijalnih mogućnosti… Kako uspevate da to sve uskladite i funkcionišete kao jedna porodica u kojoj su svi jednaki?
Moja odeljenja su malobrojna, sa učenicima iz mešovitih brakova, a okruženje u kome radim karakteriše bogatstvo različitosti naroda i nacionalnih manjina. U tom kontekstu neophodno je razvijati multietničku toleranciju, koja je važan pokretač zajedničkog života i bolje komunikacije među učenicima. Deca treba da nauče da prihvataju i poštuju različitost, da ne pristaju na diskriminaciju, da upoznaju elemente nacionalne kulture, svoju nacionalnu istoriju, običaje, tradiciju, jezik, folklor, nošnju… Više od polovine mojih đaka pripada marginalizovanim, socijalno-ugroženim porodicama romske nacionalnosti. Trudim se da upoznam njihov način života, porodicu i uslove u kojima žive i odrastaju. To su deca iz osetljivih grupa i sa posebnim obrazovnim potrebama i neophodna im je društvena briga. Jedna od posledica ove činjenice jesu njihova slaba obrazovna postignuća. Da bi ova deca opstala u obrazovnom sistemu, moj zadatak kao čoveka i učitelja jeste da prepoznam specifičnosti njihovih obrazovnih potreba i poboljšam sredinu i klimu za učenje, kako bi im se pružila prilika da postanu uspešniji. Nastojim, a u tome mi i dugogodišnje iskustvo pomaže, da zaštitim svoje učenike, pokažem majčinski odnos, empatiju i razvijem osećaj sigurnosti, samopouzdanja i vlastite vrednosti kod svakoga.
Jedan od većih izazova za sve prosvetne radnike u Srbiji je i rad sa decom po individualnom principu – IOP. Da li ste se susretali i sa takvim zadatkom i šta je Vaš utisak? Šta biste posavetovali mladim kolegama – kako da pristupe đacima sa kojima rade po IOP-u i kako da to usklade sa svakodnevnom nastavom?
U svojim odeljenjima imam učenike koji prate nastavu po prilagođenom i izmenjenom obrazovnom planu. Tokom sprovođenja inkluzivnog procesa obogatila sam svoje profesionalno iskustvo kvalitetnijom komunikacijom sa učenicima i njihovim roditeljima. Veliku podršku i pomoć pruža pedagoški romski asistent, kako bi se razvijala svest o značaju redovnog pohađanja škole, redovnog informisanja o napredovanju i postignućima romske dece.
Sagledavajući celokupnu porodičnu situaciju, prilazim učenicima na individualizovan način, uvažavam njihove potrebe i mogućnosti i prilagođavam didaktičko-metodičke uslove. Otkrivam interesovanja i veštine dece, njihovo lično i životno iskustvo, pa nadovezujem kognitivni proces. Osmišljavam podsticajne nastavne zadatke i uključujem ih u aktivnosti i projekatske zadatke (to je, ponekad, strofa koja se izgovori, plakat koji se drži, horsko pevanje ili uključenost u muzičke igre). Učenici se, postupno, uvode u tehnike učenja, pruža im se pomoć u prevazilaženju neuspeha, razvija se unutrašnja motivacija, organizuje se pomoć boljih učenika slabijim. Postignuća i uspeh učenika se sistematski prate, na osnovu toga se utvrđuju posebne potrebe svakog učenika. Planiraju se i pripremaju posebne aktivnosti da bi se učenicima koji zaostaju u radu pomoglo u sagledavanju teškoća u nastavnom procesu. U učionici su na panoima izloženi nastavni materijali koji omogućavaju lakše savladavanje pisanja slova, pano sa tablicom množenja, a često koristimo i društvene igre, radi bolje edukacije učenika.
Projekat Upoznavanje dece romske nacionalnosti i dece iz socijalno ugroženih porodica sa osnovama sistema računara aktivno funkcioniše u našoj školi već nekoliko godina, na dobrobit učenika. Znajući da pomenuta deca ne poseduju kompjutere, zbog teške materijalne situacije i nezavidnog statusa, priključila sam se i zajedno sa profesorom informatike i pedagoškim romskim asistentom uključila petoro učenika iz svog odeljenja. Cilj projekta je upoznavanje sa načinom rada računara i njegovim mogućnostima primene, pretraživanje sajtova, istraživački rad, pronalaženje podataka i sl. Stečeno znanje sa obuke primenili su u osmišljavanju i kreiranju uglednog časa o Vojvodini. Na uglednom času bili su uključeni u horsko pevanje, izvođenje muzičkih igara i recitovanje pesama. Takođe, svoj doprinos su dali u izradi edukativnog panoa o Vojvodini.
Smernice kojih se pridržavam u inkluzivnom radu:
- Poštovanje principa individualizacije nastave prilagođavanjem tempa rada svakom učeniku;
- Obrazovni zahtevi i sadržaji odmereni su i prilagođeni čitalačkim sposobnostima učenika i stepenu njihovog kritičkog razumevanja;
- Izlaganje je prilagođeno pojmovnom fondu učenika;
- Razvijanje odgovornog odnosa prema sebi, drugima, okruženju i kulturnom nasleđu i čuvanje nacionalnog identiteta.
Jedno od pitanja koje se samo po sebi nameće je i – kako naučiti decu koja idu po redovnom programu da na pravi, drugarski, demokratski način prihvate drugara koji je po nečemu od njih drugačiji? Kažete da raznovrsnost treba pretvoriti u prednost, a znamo da će mnogi pomisliti – kako?
Svakodnevni izazov mi je da probudim i negujem osećaj pripadnosti odeljenjskoj zajednici i međusobno poverenje. Svaka dobro organizovana nastavna aktivnost trebalo bi da omogući potpunu participaciju učenika, da razvija veštine timskog rada, saradnje i zajedništva kroz interaktivno i iskustveno učenje. Nastojim da moji učenici dobijaju nove uloge na časovima i tako postaju moji ravnopravni saradnici, planeri, dizajneri, inicijatori, istraživači i moderatori. Njihove sugestije uvažavam ako su opravdane i smislene. Učim ih empatiji, pozitivnom i konstruktivnom sagledavanju, analiziranju i kritikovanju ponašanja, ali i samokritici. Stvaram pozitivnu atmosferu za učenje i razvoj jer, kao što kaže DŽ. Hjuston – Deca mogu naučiti skoro sve, ako su u prilici da probaju, dodirnu, čuju, vide i osete informacije.
U jednom od svojih intervjua rekli ste da je za razvijanje samostalnosti i stvaralaštva kod dece neophodno pribeći inovativnim modelima nastave. Možete li nam dati neki konkretniji primer?
Pobornik sam i ljubitelj projektne, heurističke i igrolike nastave, čijom implementacijom realizujem istraživačko-kreativne radionice, razvijam stvaralaštvo učenika, podstičem originalnost i bogatim kognitivni proces. Sa velikim entuzijazmom motivišem decu za nastavne i vannastavne aktivnosti i zajedno sa njima kreiram izuzetne i zapažene izložbe za sve učenike naše škole, nastavnike i roditelje. Kreirali smo pano Tamo-amo po Vojvodini u vidu geografsko-edukativne karte koja pomaže deci da kroz igru u parovima nauče neke osnovne prirodne odlike naše žitnice. Veoma je interesantan i poučan Stvaralački prozor, pano sa mnoštvom podataka o poznatim stvaraocima koji su rođeni u Vojvodini. Kartice sa sadržajima pomažu i kada se organizuje takmičenje u razredu. Ponosni smo na interaktivnu mapu Polje vetrenjača, koja je nastala tokom uglednog časa i radionice sa roditeljima, jer pruža mnogo interesantnih podataka o tradicionalnim vetrenjačama u Vojvodini i pojavi modernih vetroparkova.
Aktivnosti našeg projekta Bogatstvo različitosti doprinose razvijanju multietničke tolerancije, što uvek promovišem i na stručnim skupovima kao neophodnu životnu veštinu. Trudim se da timskim radom učenika iz srpskih i rumunskih odeljenja realizujem etno-izložbe, izlete do Etno-kuće i Galerije naivne umetnosti. Na taj način se podstiče i razvija atmosfera međusobnog prihvatanja i razumevanja i ostvaruje demokratski pristup vaspitanju i poštovanje drugih kultura i religija. Isto tako se poboljšava i obogaćuje partnerski odnos učenika i nastavnika, kao i funkcionalnost u komunikaciji svih učesnika.
Često istražujete nastavnu praksu, primenjujete mini-akciona istraživanja koja se tiču različitih vaspitnih i obrazovnih tema. Da li biste podelili sa nama neke zanimljive rezultate tih istraživanja?
Zajedno sa timom kolega organizovali smo i realizovali istraživanje čiji je cilj da se ispitaju stavovi 87 učenika (od III do VIII razreda) u vezi sa čitalačkim navikama. Namera je bila de se stekne uvid u stepen čitalačkih navika učenika. Analizom rezultata ustanovili smo da kod naših učenika postoji veoma nizak nivo čitalačkih navika, da je i kvaltet i kvantitet čitanja na niskom nivou. Čita se veoma malo, i to domaća lektira zbog ocenjivanja, ali je u većini slučajeva kritičko razumevanje teksta nedovoljno. Najviše čitaju najmlađi đaci, otkrivajući tako novi svet, razvijajući imaginaciju i obogaćujući rečnik. Obrazloženje rezultata leži u činjenici da je ranije knjiga mnogo više vrednovana i od malih nogu se razvijala kultura čitanja. Danas sve institucije, počev od porodice do škole, mnogo manje podstiču potrebu za čitanjem kod dece. Današnji sistem života je više vizualizovan nego ranije, a internet je postao glavni izvor informacija. Kao što znamo, osnovno pravilo interneta je brzina i sažimanje informacija.
Rezultati istraživanja podstakli su nas da osmislimo projekat Čitalačko srce sa ciljem motivisanja i podsticanja učenika da čitaju što više knjiga, pišu, crtaju, maštaju, da razvijaju ljubav prema književnosti. Učenici imaju zadatak da tokom godine čitaju i pišu svoje dnevnike u kojima će analizirati pročitana dela, pisati svoje komentare, zaključke, stavove, razmišljanja. Na taj način su uključeni u jedan proces gde razvijaju svoju samostalnost u pristupu književnom delu, pismenom izražavanju i likovnom predstavljanju pročitanog. Dnevnici pročitanih knjiga se vode tokom cele školske godine, ocenjuju, vrednuju i na kraju se proglašavaju najuspešniji.
Šta smatrate najtežim, a šta najlepšim delom posla kojim se bavite?
Učiteljski poziv je veliki izazov. Baviti se odgovorno i savesno ovom profesijom znači s jedne strane nizati uspehe, ali podjednako i voleti njene teške strane, premostiti različitosti, ostvariti komunikaciju i zdravu klimu. Vizija koju jedan učitelj postavi ispred sebe je svetionik i sigurna vodilja do cilja. Trudim se da do svojih učenika u svakodnevnom druženju dopirem ne samo podučavanjem, davanjem instrukcija i primera već i srcem i dušom. U tome je lepota ove profesije. Moja svakodnevna misija leži u tome da dosegnem uzvišene ciljeve u nastavničkom pozivu, da razvijam lične osobine za dobrobit svojih učenika, jer mi oni veruju, vole me i poštuju.
Dobitnik ste i nagrade „Dr Đorđe Natošević”. Šta Vam je donelo ovo važno priznanje i zašto mislite da ste se izdvojili od ostalih kolega?
Nagrada „Dr Đorđe Natošević” je prestižno pokrajinsko priznanje i dodeljeno mi je zbog rezultata koje postižem u obrazovno-vaspitnom radu, unapređivanja kvaliteta nastave i primene obrazovnih inovacija u nastavnom procesu.
Priznanje me podstiče da i dalje savesno, predano, profesionalno i dostojanstveno predstavljam svoj učiteljski poziv. Istovremeno me motiviše i ohrabruje, daje „vetar u leđa”, jača veru u izuzetnost naše struke i podseća da sam na dobrom profesionalnom putu.