У уводном пасусу једног чланка Универзитета у Тексасу, који се назива најкомплетнијом анализом последица које су проузроковане батинама у детињству, наводи се:
„Према новим анализама спроведеним током 50 година дугих истраживања, која се баве утицајем батина на децу, експерти са Универзитета у Тексасу и Мичигену наводе да што се више користе батине као метод васпитавања, то је већа вероватноћа да ће се деца супротстављати родитељима и да ће бити асоцијална, агресивна, да ће имати психичке проблеме и когнитивне потешкоће.“
Од свих тема које се тичу родитељства и на које се ставља акценат, тема употребе батина је, до сада, једна од, ако не и најконтроверзнија тема. Људи се ненормално много труде да одбране своје право да ударе своје дете. Оно што су заборавили је утицај који такав поступак има. Деца уче кроз оно што проживљавају. Ако Ви не можете да контролишете своју руку и нарав у тренуцима када сте љути, изнервирани и напети, онда не можете и не треба тако нешто да очекујете од свог детета.
Према овим истраживањима „што више практикујете овакво кажњавање детета, врло је вероватно да ће дете испољавати асоцијално понашање и да ће имати психичке проблеме. Такође, вероватно ће и они сами подржавати овакав вид васпитавања када буду имали своју децу, чиме се наглашава да се став према физичком кажњавању преноси са генерације на генерацију.“
Када се противим ударању деце, често чујем коментаре као што је: „Погледај себе. И тебе су твоји родитељи некада ударили и добро си испала.“
Добро. Невероватно се зачудим сваки пут када неко користи реч „ДОБРО“ како би оправдао неке лоше поступке. Али, погледајте нас! ДОБРО смо испали!
НИСАМ ИСПАЛА ДОБРО. Одрасла сам, а и даље се борим са анксиозношћу (психички проблем). Успостављање контакта очима са другом особом некад зна да буде веома непријатно (асоцијално). Ударала сам и физички нападала моје бивше партнере. Није добро. Ако под добро мислите на функционисање у средини базираној на трауми, онда да, добри смо. Људи су такође и силовани и напаствовани и упркос томе могу имати везе, децу и могу свакодневно ићи на посао, али то свакако није добро.
Понашања људи за која често верујемо да су нормална, то нису. То је резултат подизања деце у друштву које промовише и спроводи родитељство које се не заснива на успостављању везе са децом.
За неке, ДОБРО је само реч за „несигурне, неуротичне и емотивне особе“.
Питајте кога хоћете како је и ако они тврде да су добро, ја могу скоро да тврдим да нису. Јер ако Вам је добро, али заиста Вам је све потаман, онда не користите реч „добро“ да опишите то Ваше стање. Размислите о томе. Кад Вас неко пита како сте и Ви се осећате одлично, да ли тада одговорите „Добро сам“?
Добро је реч прилагођавања. Добро је избегавање правог одговора. Добро је „Добро сам, али не баш и не желим да ти кажем како се заиста осећам, па сам, ето, добро.“
Људи, не желимо да будемо добро. У овом друштву, оно што је добро, што је као уобичајено, у ствари је зезнуто. Добро смо, јер не осећамо, јер смо научени да су осећања лоша. Добро смо, јер идемо унаоколо као да смо пола себе, а не ми потпуни, а све то зато што су наше аутентичне карактеристике отеране из нас батинама.
Џиду Кришнамурти каже: „Није мерило здравља добро се прилагодити болесном друштву.“
Добро једноставно значи да сте се уклопили у друштво које првенствено верује да је ударање деце прихватљив, чак и неопходан метод дисциплиновања детета. Нисте добро зато што су Вас ударили с времена на време, а нисам ни ја.
Није без разлога ударање детета забрањено у 52 државе. Захваљујући овим истраживањима, ми сада знамо оно што су ове земље знале све време. А то је да су батине повезане са истим оним негативним последицама са којима је повезано и малтретирање, само у мањој мери.
Батине немају никакве везе са децом, али зато и те како имају везе са одраслима и њиховом неспособношћу да се изборе са непријатним осећањима које у њима изазивају деца, а ударање је само ослобађање тог осећаја. Батине приказују Ваш недостатак самоконтроле. Оваквим поступцима учите своју децу баш супротно ономе чему желите да их научите, што је такође потврђено овим истраживањима.
Преузмите одговорност свог емотивног стања, али га немојте испољавати на свом детету.
Приредила: Александра Ивковић