Loše vesti s TV-ekrana? O pa mi smo na to navikli! Kad pročitamo da je tinejdžer dobio teške telesne povrede jer je branio igralište od vandala mnogi pomisle – da je moje dete, učio bih ga da se ne petlja. Što se bunio? Što samo nije prošao?!
Da, da, svi se mi „busamo u grudi“ kako se svet izopačio, kako ne znamo kako da zaštitimo našu decu. Gde su nestala ona zlatna vremena kad se uzorno ponašanje i lepo vaspitanje računalo u najviše vrline – jadikujemo! A onda kad jedno takvo dete, vaspitano da bude dobro, da jednog dana postane ono što zovemo „uzoran građanin“, istupi da učini nešto dobro za zajednicu, da zaštiti javno dobro – i dobije batine – onda okrenemo glavu na drugu stranu.
Što se pa mešao? Ma gde on jedan na njih nekoliko? Nije li nepromišljeno?! Što nije zvao nekog odraslog? Bolje da je okrenuo glavu na drugu stranu…
Ne čitam vesti, al’ poneka dođe do mog ekrana, taman toliko da me podseti da smo mi kao kompletno društvo jedna velika loša vest koja se događa.
Branio igralište, pa ga pretukli
Da, uvek je bilo mangupa, da uvek je bilo vandala, rušiteljske energije i silnih buntovnika bez razloga. Okupe se trinaestogodišnjaci, a gde će deca no na dečje igralište – al’ sad nisu više deca ili ne bi to hteli da budu. Pa da se junače, kupe baklje, petarde i prospu na prolaznike varnice i uvrede. Za kog se šta zakači.
Šta ima veze, jednom se čeka Nova godina, je l’ da?
Koliko njih je te večeri prošlo pored igrališta gunđajući sebi u bradu?
Koliko njih je ubrzalo korak da što pre prođe i ne reaguje na psovke mangupa?
Koliko njih je bilo gluvo za urlanje i iživljavanje nad dečjim klackalicama i ljuljaškama?
Jedan nije.
Šesnaestogodišnjak.
Dete za primer.
Kamere snimile. Kako rečima pokušava da spreči haos.
Kako ga udaraju, šutiraju i vuku. Kako im nije dosta što je pao na beton, no se zatrče da ga još jednom šutnu.
Pita se komšija: „Želite li ovo da se desi vašem detetu koje je na pravom putu, koje ima svoje JA, koje je osvešćeno i voli i ceni zajedničku imovinu, svoje igralište, mesto odrastanja? Tražimo hitnu reakciju svih insitucija, tražimo policijsku patrolu stacioniranu u naselju od 13.000 stanovnika, tražimo interventnu jedinicu koja će štititi naselje od dilera, tražimo normalan život i zaštitu dece!“
Tražimo, a hoće li sistem stati ispred dece da ih zaštiti?
Ili su prepušteni sebi, da se sami snalaze?
U oba slučaja – šta roditelji danas mogu? Za koje društvo podižemo decu? Ima li svrhe učiti ih „uzornom građanstvu“ ili ćemo i sami dići ruke, jer „ko je vajdu video od lepog ponašanja?!“ U maniru „slušaj, sine, obriši sline“ ne mešaj se kad naiđeš na budale.
I još nešto – ako su svi vandali, i ako sve uništimo, lomljavom, bakljama ili okretanjem glave od nasilja i štete – šta će nam na kraju ostati?
Piše: Srbijanka Stanković
