Tipovi čitanja u nastavi srpskog jezika su izražajno, doživljajno, interpretativno, usmereno čitanje.
Čitanje teksta se može vežbati na sledeći način:
- Glasno čitanje pri čemu učenik čita glasno određeni tekst ili rečenice jasno, bez prizvuka vodeći računa o prirodnosti glasa.
- Tiho čitanje ili čitanje u sebi. Neki metodičari praktikuju kao prvo čitanje ali to je pogrešno. Normalno je i prirodno da se pročita s glasnim čitanjem, pa se učenici usmere na tiho čitanje.
- Naizmenično čitanje je oblik glasnog čitanja koje se sastoji u sledećem: učenik pročita jedan pasus ili nekoliko rečenica, zatim nastavi drugi, zatim treći itd.
- Horsko čitanje je čitanje sa kojim ne treba preterivati. Obično se organizuje u početku učenja čitanja, a kasnije se ne praktikuje. U horskom čitanju ne mogu se razlikovati dobri od loših čitača.
- Fleksibilno čitanje. Standardno čitanje je vizuelno fiksiran proces: čita se sleva na desno, redovi su uvek vodoravno štampani i naše čitalačke navike su tome prilagođene. Možemo sresti i drugačiji raspored štampanih redova i slova, posebno razne stilske oblike slova.
- Interpretativno (izražajno) čitanje nastavnika učenicima mora biti dobro prippremljeno i realizovano.
Osnovni cilj vežbanja ove vrste je da učenici što pre pređu sa iščitavanja na prirodni oblik čitanja, a onda na usavršavanje tehnike čitanja. Vežbanjem se koriguju razne greške kojima su učenici skloni u početnom čitanju: „gutanje“ poslednjih glasova u reči ili poslednje reči u rečenici, seckanje tokom čitanja, naglašeno ili odsečeno čitanje jednosložnih reči. Već od prvog pročitanog slova, od prve pročitane reči, učenik mora da otkriva značenje pročitanog.
Osnovni zadaci početnog čitanja su da:
- učenik sigurno prepoznaje slova u rečima;
- slova izgovara jasno, čisto, bez prizvuka, najpre otežući, a posle globalno, odnosno celovito;
- vizuelne predstave štampane reči što prirodnije prevodi u govorni niz, da ovlada prirodnim izgovaranjem reči i rečenica;
- postigne određenu brzinu čitanja;
- kratke nenaglašene reči (veznike, predloge, ekliptičke oblike, oblike pomoćnih glagola i ličnih zamenica) čita zajedno s rečima uz koje stoje kao jednu akcenatsku celinu, a ne odvojeno od njih, jer je to neprirodno;
- razume smisao i sadržinu pročitanog.
Autor: Bojana Pešić, profesor razredne nastave iz Niša