Трећег и четвртог маја у Србији треба све да стане. Не, то није протест. Ћутање од пар минута треба да буде време сећања и преиспитивања. Као што Јапан сваке године, на дан бомбардовања атомским оружјем, застане, сагне главу и помоли се… да се такво нешто никада више не деси. Минути ћутања и погледа у себе, било на улици, у кући или канцеларији. Солидарност, хуманост, саучешће, можда и општа катарза.
Нама су стрељана деца. А можда су могла бити спашена. Само да је систем био читав. Дечак убица из Рибникара је засигурно показивао знаке нестабилности. Нико их није видео. Остављен сам себи, пуцао је на цео свет. Младић убица је рафално покосио своје дојучерашње другове. Није се обазирао на молбе за милост. Слеп, у потреби за осветом, метком је пресудио свему што се миче. И он је могао бити спречен. Толико пута је пријављиван, знало се за оружје које његов отац има у кући, али он је био нечији, недодирљив.
Жртве од трећег и четвртог маја очајно траже саучешће и кајање, оно просто, обично, људско, без перформанса и политичког замајавања. Људи су то осетили. Неколицина. Остали су пролазили, журили за својим послом, а на пар места су момци скривени капуљачама викали, трубили из кола, добацивали и гласно провоцирали. Зашто? Шта су њихови аргументи? Против чега су то они?
Више пута сам покушавала да разговарам са онима који ”само хоће да наставе да живе нормално”. Међутим, ту дијалога нема. Они су само против. Коју год чињеницу да им предочиш, они одговарају наученим флоскулама: а, кога би ти …не може мени нико да ограничава слободу кретања… ћути, може и горе… млади су изманипулисани… све то праве неки страни центри моћи… нећу да се мешам, не тиче ме се…тако је увек било…
Па, ево за њих, гласне противнике, спремне и на псовку и на палицу, али и за немешајуће ћутаче, који мисле да је све узалуд, неколико питања, бруталних, намерно смишљених да заболи:
– Јутро као и свако друго, испратите дете у школу, успут ћаскате и нешто планирате, или се у журби препирете, можда га нешто и грдите. После сат времена чујете за гужву у школи, зовете, нико ништа не зна, кажу пуцњава, јурите, има мртвих, обилазите и вирите, вучете за рукав све које знате, молите полицајце и лекаре, сви вас обилазе, а онда вас позову у станицу полиције и читају списак убијених. Знате зашто сте ту. Свако име долази из заглушујуће магле, али се молите, последњом снагом се молите да је све нека грешка. А онда вам реалност одсече руке и ноге, остави само главу са којом не знате шта да радите. Како вам је?
– Сеоско окупљање. Деца одлазе да се друже, као и обично. Чујете рафале, неко вам у паници лупа на капији, дозивање и хаос свуда. Стижете, крв и тела у мраку. Налазите своје дете, још дише, грлите га и храбрите, обећавате, а оно умире. Како вам је?
– Радите у фабрици која је скоро свечано отворена. Недовољно је. Зато радите још неке додатне послове. Али уморни сте. У фабрици нема пауза, нема седења, забрањено је. Деца то не разумеју. Кажу да сте неспособни. Јер, како други, како остали…Они путују, имају лепе телефоне, модерне патике. Онда плаћате на позајмицу сваки дечији хир. Нека они бар имају. Али деца неуморна у захтевима. Грдите их, али слушате, гребете и прашину из новчаника само да не крену погрешним путем, само да сачувате елементарно достојанство родитеља. Како вам је?
– Дете вам уписује средњу школу. Упоредо иде на курс немачког. Већ га видите као лекара или инжењера јер је талентовано, паметно, лепо, образовано. Студије су готове и ви га пратите далеко. Више неће бити ту да га гледате, мазите, причате. Не спавате дан, ноћ, чежња вас празни и окива, али кад вибер зазвони, бришете умор, затежете боре, причате весело, а онда, када је разговор готов, када га преклопи тишина, гледате у празно. Све ређе плачете, кажете: боље да га желим, него да га жалим. И идете даље. Како вам је?
Има још питања. Можда и бруталнијих. Али немам више снаге. Све што нам треба је свест. Свест да нисмо само на свету, нисмо важнији од других, имамо обавезу у друштву, а не само права, да је држава наша, свију нас, а не ексклузивно нечија, да она не сме лежати на лажи и манипулацији, да је свако дете наше дете, да нису ничија деца важнија од других, ничија породица светија. Из те свести ниче правда. И закони једнаки за све. И суштина друштва. И мир, срећа, задовољство, блажена јутра и сигурне ноћи.
Зато, следећи пут, пре него што навучете капуљачу, пре него што равнодушно прођете бојећи се да вас неко не помеша са демонстрантима, пре него вам почне радно време, помислите: можда је могло бити моје дете, муж, сестра…
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца
има ли професорка какве мудре речи за побијене у Великој Иванчи? и како беше професорка она друго село? Не! Ах да, то је било за време власти неког другог председника па рих 20 мртвих нећемо рачунати. Јел! Ко прича о флоскула на!
One žrtve iz Ivanče ovoj profesorki nisu bitne. Bilo pa se zaboravilo. Kao što joj nisu bitne ni one mlade osobe koje postradaše u požaru u diskoteci u Novom Sadu. Tuga je velika, ali se i to zaboravilo. Bitno je samo ovo danas, jer neko želi da na tome profitira.
Moja majka je bila prosvetni radnik u vremenima kada he škola imala obrazovnu i vasoitnu ulogu, tako je čak bilo i kada su moja deca išla u školu. A sada šta możemo reći za nastavnike, učitelje, da li izvršavaju obrazovnu ili vaspitnu ulogu u društvu ili nijednu. Zašto kad prime novu generaciju prvo pitaju decu šta su im roditelji i gde rade. Da li su oni prvi koji nauče decu da nisu svi isti, da više vrede ona deca čiji roditelji su na nekom položaju, a a oni čiji su roditelji radnici manje vrede. I mogla bih da pišem i navodim mnogo primera kako bas prosvetni radnici prvi pojažu deci da nisu svi usti i da je jednakkst samo slovo na papiru Ustava RS. Pa neka se onda zapitaju kolika i kakva je njihova odgovornost u raslojavanju društva, korupciji …., odnosno kakvi su oni ljudi koji guraju decu u prve borbene redove da se bore protiv nekih drugih koje su oni usmerili u životu. Mislite li o tome kako ćete sada sprečiti nasilje u školana, nasilje prema svima vama, kada ste deci koja još ne znaju šta je život dali toliku “ moć“ i ubedili ih da oni odlučuju o sudbini države. Kako ćete ih vratiti jednog dana u klupe i očekivati pištovanje kada ste im svojim postupcima pokazali da vi nemate snagu da se borite za sebe, da oni moraju da to urade za vas. Sram vas bilo vaših godina, vaše struke, vaše nemoći , svaljivanja krivice samo na druge, ne prihvatanja lične odgovornosti. Ne zaslužujete svoja radna mesta jer vaš zadatak nije bio da gurnete decu na ulice da se bore za vas. .
Da li ce bar neki od moijih komentara biti objavljen?