Онлајн настава донела је много тога новог, а деца су на њу реаговала на веома различите начине. Док некима то одговара, многи би више волели да се врате у школске клупе.
Мама једног дечака ком настава на даљину никако није “легла”, јавила нам се са питањем за психолога Сунчицу Јовановић јер њен осмогодишњи дечак има изузетно велику трему приликом одвијања онлајн наставе.
“У априлу примећујем код детета да му се приликом наставе на даљину путем Вибера јавља огромна трема (коју до тада није имао) и од тада па до краја школске године стално преплиће прсте, увија их… Схватила сам тад да је то почело због неке врсте несигурности, недостатка самопоуздања и надала сам се да ће проћи, али није… У последње 2-3 недеље, док говори почиње да криви уста у једну страну. Не увек, али му се деси неколико пута у току дана…
Уме понекад и да се уплаши унапред нечега “страшног” што би сањао.
Наводим (сматрам да је јако битно) да дете одраста у здравој породици, да је добар ђак, тренира пливање и заиста је једно добро дете.
Да ли сам са разлогом забринута? Да ли можда преувеличавамо и супруг и ја, јер ће временом све проћи или би требало да се лично обратимо неком психологу?”
Одговор психолога
Нећете ништа изгубити ако се обратите психологу за помоћ, јер се у разговорима, у детаљима открива суштина коју не знамо унапред.
Поставила бих Вам питање: „Шта сте урадили када сте схватили да је у питању недостатак самопоуздања и несигурност?“ Такође, кренули бисмо од тога какве поруке шаљете и свесно и несвесно. Када кажем свесно, мислим на оно што изговарате, шта сте му причали о самопоуздању и несигурности? Да ли су то прихваћена осећања у породици, како се Ви борите са истим тим осећањима? Поделите са њим ситуације када сте Ви били његових година и када сте се тако осећали, причајте о томе како је Вама било тешко, нормализујте ситуацију у којој се сада налази, да није страшна, да је део живота, и да се и данас Ви осећате слично када Вам на послу надређени каже нешто, или када имате кратак рок, или када погрешите и не стигнете да урадите оно што сте требали…
Када кажем несвесно мислим на невербалну комуникацију. Родитељи могу говорити: „Нема везе, све је у реду, није страшно.“ а да не верују у то, да нису сигурни, да су ипак љути, да то збрзају, или почну да постављају питања: „А како је твој друг то урадио, а цео разред, а шта каже учитељица…“ чиме се преноси анксиозна порука и додатни велики притисак на дете а да тога нису свесни ни родитељи ни деца. Размислите са собом шта заиста аутентично мислите о свему и будите искрени према себи, а по том донесите одлуку како желите да делујете на сина.
Под овим на крају што наводите претпостављам да је у Вашој породици систем вредности такав да је битно бити „добро дете“ и „добар ђак“. Шта када није тако? Шта тада радите? Тим путем бисмо даље кренули па видели да ли је ту превелики притисак који се преноси а који не желите свесно да преносите. Такође, ове знаке сте приметили када је настава кренула од куће, зашто је појачано код куће, да ли има већи страх од Ваше реакције и Ваших коментара, да ли му је нелагодније од Ваше помоћи при учењу, да ли му је то стресније, да ли жели Вама више да се допадне, да не изгуби добру слику у Вашим очима, да Вас не разочара? Ако је један одговор на ова питања потврдан, радите на томе да сваки пут нагласите да је у реду да погреши, да га волите и даље, да је добар и паметан и кад погреши задатак, да једна оцена или више њих не говори о његовој вредности и способности, награђујте труд без обзира на оцену итд…
Ако не можете себе да исконтролиште и ако је и Вама доста све стресно, досадно, нелагодно, напорно, видите да ли неко други уместо Вас може да ради са њим задатке у вези школе. Потпуно је у реду рећи и њему: „Сине, мени је ово напорно, осећам да смо обоје напетији када радимо домаћи, је л’ се и теби тако чини? Је л’ ти лакше без мене да радиш а да ја погледам касније могу ли ти помоћи?“ Затим, када приметите грешке, увек је добро да то претворите у игру и кажете детету: „Ок, пронашла сам три грешке, можеш ли да нађеш сам које су?“ и тако тензија опада, са осуђивања на сарадњу и подршку.
Наглашавам још једном да потражите помоћ стручњака уколико се до сада ситуација није побољшала и надам се да ми не замерате на могућим „машењима поенте“, јер је из једног питања могуће направити много путева.
Аутор: Сунчица Јовановић, мастер психолог, сертификовани психотерапеут и животни тренер О.Л.И. психодинамске интегративне психотерапије.