Три најчешћа узрока лошег понашања деце

19 јуна, 2020

Родитељи углавном имају потребу да поправљају и мењају понашање своје деце. Некад је то оправдано, некад баш и није. У ситуацијама када понашање детета значајно крши друштвено прихваћене норме или када дете својим понашањем угрожава неког другог, родитељ свакако треба да реагује. Исто тако и када се дете понаша аутодеструктивно. Али, постоје и они случајеви када родитељи не могу да се помире са чињеницом да дете није онакво каквим су га замишљали. Да нису добили онакво дете какво су желели. У таквим ситуацијама није дете то које треба да се мења, већ родитељ.

О томе како родитељ да препозна и промени обрасце код себе ћемо неки дуги пут, а тема овог текста је проблематично понашање деце. Постоје три главна фактора који на то утичу и то су места на којима прво треба тражити проблем.

– негативно/неповољно окружење

– недостатак структуре (јасних граница и рутине)

– недостатак конструктивних и позитивних повратних информација

Најефикаснија метода унапређења дететовог понашања је стварање позитивног окружења. Поред тога, најбољи начин да научите дете жељеном понашању је да се потрудите да се више укључите онда када се дете лепо понаша. Проблем је у томе што лепо понашање сви подразумевамо и не примећујемо, па се наша пажња са других ствари усмери на дете углавном онда када се оно понаша лоше.

Природно је то што деца желе да буду стално активна, траже и требају интензитет у својим искуствима. Али, исто тако, потребне су им повратне информације од стране родитеља у вези са њиховим понашањем. А ту информацију добију углавном онда када ураде нешто “лоше”. Тада се родитељи буде и укључује и тиме детету шаљу поруку – ако желиш моју пажњу, уради нешто лоше.

И те родитељске реакције када дете уради нешто негативно, обично су врло интензивне, док се реакције на лепо понашање сведу на једно млако “браво”. Ако приметите да ваше дете покушава да привуче вашу пажњу несташлуцима, то није апел да је размажено и да треба да га кажњавате, већ да треба више да се укључите.

Колико пута вам се догодило да нешто покушавате деци лепо да кажете, рецимо, да покупе играчке? И колико год пута да кажете лепо, они не слушају. Али кад подвикнете, тад вас чују, и почињу да скупљају. Оно што дете заиста показује у овим ситуацијама јесте његова потреба да прими интензивну реакцију родитеља.

У условима у којима већина деце живи и учи, учесталост и интензитет негативних интеракција (од стране одраслих) далеко превазилазе учесталост и интензитет позитивних интеракција. Скоро сви родитељи негативно реагују 10 пута чешће него што дају позитивне коментаре. Да би створили заиста позитивно окружење, родитељи морају да пронађу начин да најмање четири пута чешће реагују позитивно, него негативно.

У структурираном кућном окружењу дете обично обавља неопходне активности без конфронтације. Међутим, сасвим је могуће да ће се дисциплина погоршати током распуста. У недостатку структуре и рутине школског живота, деца могу почети да се супротстављају дужностима у кући које иначе обављају без много приговарања.

Јасне границе и правила су од суштинског значаја. На пример, ако деца знају да се доручак сервира тачно и увек у 8, а да се после тога све са стола склања, научиће да буду спремни за доручак у договорено време без препирке. То ће им бити потпуно нормално.

Нормално је имати обавезе у кући око којих нема преговора. Ако почнете да преговарате, правите компромисе, смањујете очекивања – упали сте у замку! Деца ће, са упорношћу какву до тада нисте видели, покушавати да увек помере те постављене границе у своју корист.

Ево неколико корака које родитељи могу предузети како би створили структурисано кућно окружење:

  • Одредите активности и обавезе око којих нема преговора
  • Одлучите које врсте понашања се неће толерисати
  • Проверите да ли ваше дете разуме та ограничења тако што ће му пружити правовремене и одговарајуће повратне информације

Деца која знају да игнорисање правила оди истим последицама сваки пут, престану да тестирају правила. Осећају се сигурно у границама које су им поставили родитељи. Проблем настаје онда када границе зависе од расположења родитеља. То није добро ни за кога. Ако сте данас добро расположени, па дозволите детету да скаче по кревету и игра фудбал у стану, а сутра вас шеф на послу изнервира па код куће вичете на дете јер скаче по кревету, дете ће, логично, бити збуњено. И с правом – љуто.

Објасните тачно шта очекујете од свог детета и проверите да ли вас разуме. Будите доследни у својим позитивним реакцијама на добро понашање и санкцијама за неприхватљиво понашање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама