Piše: Johan Bekman, finski politikolog
AKO živite sa decom na Zapadu ili sa njima samo putujete tamo, nemate zaštitne garancije da vas neće progoniti organi za starateljstvo – zaštitu prava deteta.
Najkarakterističnije i najstrašnije u zaštiti prava deteta jeste oduzimanje dece. Pošto socijalne službe deklarativno tvrde da je glavni cilj njihove delatnosti blagostanje dece, a izolovati decu od mogućih pretnji treba treba maksimalno brzo, u mnogim zemljama je dozvoljeno oduzimati maloletnu decu roditeljima bez odluke suda, na osnovu subjektivnih procena predstavnika starateljskih organa, to jest tek tako.
Na primer, u Finskoj u zakonu o zaštiti dece piše da osnov za oduzimanje deteta može biti „zabrinutost radnika socijalnih službi“, to jest opet njegovo subjektivno mišljenje. A ono može biti bilo kakvo, zato što različiti ljudi mogu da procenjuju različite situacije potpuno drugačije.
Recimo, ako roditelji ne rade, to može da zabrine socijalne službe, pošto roditelji koji ne rade nisu u stanju da na odgovarajući način izdržavaju decu. Ali, ako roditelji rade, to takođe može biti povod za zabrinutost socijalnih radnika, jer roditelji koji rade nemaju mogućnosti da posvete svojoj deci dovoljno vremena.
U centru pažnje često se nalaze ruske porodice koje žive na Zapadu. Svi se sećamo čuvenog slučaja Aleksandre Fomine iz Helsinkija: njena kćerka je nestala – ona se jednostavno nije vratila kući iz škole. Prema verziji socijalnih službi koje su donele odluku o oduzimanju, one su dobile informaciju od komšinice da je mama navodno ne previše jako ošamarila svoju kćerku.
Zaštita prava deteta je damoklov meč. U mnogim zemljama socijalne službe imaju pravo da dolaze u nenajavljene posete u svakom trenutku, da bez naloga i odluke suda oduzimaju decu porodicama. Obično dolaze s policijom. Pri tome se svaki otpor roditelja kvalifikuje kao teško krivično delo. Roditelji nemaju pravo da štite svoju decu.
Nedavno je finski otac Jan-Erik Kurhela postavio na internetu snimak oduzimanja svoje dece: policija i socijalni radnik su došli u njegovu kuću i na silu odveli njegove sedmogodišnje sinove-blizance. Dok su odvodili dečake, oni su vikali da žele da žive kod kuće. Sve se to odvijalo pred očima sestara i braće koji su, pak, ostali da žive sa roditeljima.
Užasni video-snimak o nasilnom oduzimanju dece izazvao je međunarodni skandal. Imao je milione pregleda na svim kontinentima. Na kraju je finski ombudsman za dečija pitanja Marija Kajsa Aula morala da podnese ostavku.
Međutim, uskoro je Jan-Erik Kurhela od tužilaštva dobio obaveštenje da je protiv njega pokrenut krivični postupak po nekoliko osnova, zbog toga što je snimao oduzimanje svoje dece i kasnije objavio taj snimak. Kao prvo, po mišljenju socijalne radnice koja je donela odluku o oduzimanju dece, video-snimak je navodno nasilna radnja protiv nje, zato što je u tom trenutku ona bila veoma uznemirena i nije bila spremna da postane „zvezda Jutjuba“.
Kao drugo, otac navodno nije imao pravo da snima sopstvenu decu u sopstvenoj kući, što je krivično delo na osnovu člana o objavljivanju ličnih informacija. Naravno, u „buket“ su još dodati i članovi o vređanju časti i dostojanstva radnika finskih socijalnih službi. Krivični postupak još traje, ali ocu koji je snimao oduzimanje svoje dece preti zatvorska kazna.
Pokretanje krivičnog postupka u ovom slučaju je najverovatnije pokušaj da se prekine praksa snimanja rada socijalnih službi.
U Finskoj je osnovana organizacija za zaštitu ljudskih prava – Oktobarski pokret. Prvi potez te organizacije je bilo slanje pisma Pavlu Astahovu s molbom za pružanje pomoći. Ruski dečiji obmudsman i njegovi saradnici već nekoliko godina prate događaje u Finskoj i reaguju na njih u skladu s ruskim zakonima i međunarodnim sporazumima.
Još jedna strana ovog pitanja jeste i, da tako kažem, fenomen privatizacije zaštite prava deteta. U Finskoj je, na primer, većina domova za nezbrinutu decu privatna. Za jedno dete staratelji ili firme mogu da dobijaju po nekoliko hiljada evra mesečno. Zaštita prava deteta je ogroman biznis sa godišnjim obrtom koji se meri stotinama miliona evra. Deca oduzeta porodicama praktično postaju zatočenici privatnih domova za nezbrinutu decu, i izuzetno ih je teško izvući odande.
Socijalne službe neretko donose odluku o zabrani komuniciranja dece sa porodicom, i tada deca nemaju pravo da zovu svoje roditelje, da pišu pisma, da održavaju bilo kakav odnos sa njima. Ta praksa se često koristi „u interesu deteta“: ako dete živi van porodice do punoletstva, ono može da donosi privatnim firmama stotine hiljada evra.
Situacija je apsurdna: socijalne službe mogu u svakom trenutku da primenjuju prema deci maksimalno nasilje, uključujući potpuno izolovanje od društva – bez ikakvog osnova, obrazloženja i podnošenja dokaza o „krivici“ roditelja. Pri tome svaki potez roditelja usmeren na zaštitu svoje dece može da se interpretira kao ponašanje koje „ugrožava zdravlje dece“. Veoma je teško boriti se protiv zaštite prava deteta. Bilo je nekoliko slučajeva kažnjavanja socijalnih službi, ali one svejedno nastavljaju sa radom.
Zaštita prava deteta je Gulag XXI veka. Niko ne zna tačan broje dece koja su dospela u „dečije logore“ u Evropi, u kakvim uslovima ona žive, koliko uopšte postoji privatnih domova za decu. Roditelji i deca često ne mogu da shvate zašto su deca uopšte dospela u te privatne zatvore.
Postoji nekoliko razloga za postojanje takvog sistema. Kao prvo, postoji liberalni zakon koji dozvoljava oduzimanje dece porodicama bez obrazloženja i bez odluke suda. Osim toga, na vlasti je dominantna antiporodična ideologija, koja normalnu porodicu definiše kao sredinu koja je štetna za decu. Ekstremni „zaštitnici prava deteta“ smatraju nepoželjnim čak i heteroseksualne odnose.
Ali, postoje i ekonomski razlozi. U industriji zaštite prava deteta svako oduzeto dete donosi svojim starateljima nekoliko stotina hiljada evra. I niko nije spreman da se odrekne od tog unosnog biznisa.
Izvor: fakti.rs