U klupe se vraćamo uskoro, a evo jednog saveta za nastavnike i učitelje

8 avgusta, 2022

Ovo leto prolazi baš brzo (a koje leto ne prolazi brzo, pitate se) i zvuči neverovatno kad kažemo da je do početka nove školske godine ostalo svega tri nedelje i tri dana. Po posetama na našem sajtu vidimo da se nastavnici polako već interesuju za inicijalne testove i materijale koji će im biti od koristi prvih dana škole.

Međutim, pored nastavnog materijala, ono što je svima koji rade s decom potrebno jesu načini da održe njihovu pažnju i podstaknu ih na razmišljanje. To zaista nije lako. Zato smo sa jednom učiteljicom koja je već nekoliko godina u penziji razgovarali i pitali je da li je njoj to polazilo za rukom i kako.

“Deca su deca. I pre 30 godina i danas, rađaju se ista – čista, radoznala, spremna da uče nove stvari svakog dana. Mi, odrasli, to umemo ponekad da pokvarimo. Zaboravljamo da je IGRA prirodni način na koji dete uči i težimo da ih u svet odraslih uvučemo što pre. Radoznalost se mora podsticati i negovati.” – rekla nam je ova iskusna učiteljica koja nije želela da pominjemo njeno ime.

A onda nam je otkrila kako je, s godinama, naučila da decu podstakne na razmišljanje i pažnju na času.

“U početku, prvih godina svog rada s decom, kad bih završila sa lekcijom, postavila bih jedno od onih pitanja koje postavlja svaki nastavnik na kraju časa. ‘Ima li pitanja?’ i ‘Da li je sve jasno?’. Na prvo pitanje bih kao odgovor dobijala tišinu, a na drugo, par ne baš tako sigurnih ‘Da, da…’.” – ispričala nam je naša sagovornica.

Ovo je situacija poznata svakom nastavniku i mnogi su odustali od toga da od dece izvuku neko pitanje.

“Razmišljala sam na koji način da ih podstaknem da slobodno pitaju i diskutuju, pa sam se dosetila. Nisam više pitala da li je sve jasno. Umesto toga, rekla bih: “Marko, koje pitanje imaš u vezi sa današnjom lekcijom?”, a ubrzo potom, posle svakog predavanja, odabrala bih dvoje dece i rekla im: “Postavite mi po dva pitanja.” Ne bi to bila nikakva stroga naredba, više početak neke diskusije koja bi se uvek izrodila.” – rekla nam je ova učiteljica.

A šta je dobila ovim pristupom?

Pa, nekoliko stvari. Prvo, deca su pažljivije pratila i već tokom samog časa tražila ideje za pitanja koja mogu postaviti, ako ih učiteljica prozove. Drugo, postavljanje pitanja u vezi sa lekcijom je prestalo da bude bauk. Nisi ti postavio pitanje zato što ne znaš ili zato što su svi osim tebe ukapirali, već zato što učiteljica to traži. I treće, samopouzdanje i veštine komunikacije koje se na ovaj način razvijaju su možda i najvažniji benefit ovakvih lekcija.

S vremenom, kaže nam naša sagovornica, deca su sama postavljala pitanja i uvek ih je bilo više od dvoje.

“Svakog ko postavi pitanje pohvalila bih, čak i ako bi pitao nešto što sam ponovila nekoliko puta tokom predavanja. Smelost da pitaju, umeće komunikacije i zdravu diskusiju smatram veštinama koje treba razvijati i posvetiti im vremena više nego nekim lekcijama koje nam stoje u nastavnom planu.” – zaključuje ova učiteljica koja je u učionici provela više od 35 godina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama