U poslednje vrijeme sve je više roditelja koji imaju dilemu kako da odgajaju svoju decu. Ko želi decu da odgaja po tradicionalnim porodičnim vrednostima, vrlo često će biti u situaciji da teši svoje dete zbog toga što ne može da se uklopi sa grupom vršnjaka, zato što nema veštine potrebne za uspješno snalaženje i funkcionisanje u društvu…da li su porodične vrednosti neadekvatne za ovo društvo…ili je možda društvo neadekvatno, tj. nepodržavajuće za tradicionalnu porodicu?
Čini se kao da „društvo u tranziciji“ postaje izgovor za normalizovanje neadekvatnih stvari i pojava. U kom momentu je postalo normalno da grupa dece sedi i zuri u tablet umesto da se igraju žmurke; da adolescentska zabava ili izlazak podrazumeva opijanje, brzu vožnju, dolazak u zoru; da se devojčice od 14 godina po izgledu i ponašanju ne razlikuju od 30-togodišnjakinja; da su zahtjevi maloljetne djece toliki da prosječna roditeljska primanja mogu tek u najmanjem procentu da ih zadovolje? Kada su roditelji postali toliko popustljivi da svojim vaspitnim stilom čine štetu svojoj deci?
Brzi ritam života i želja da se stvore što bolji materijalni uslovi življenja ne bi trebalo da budu izgovor za nekritičko prihvatanje i promovisanje svega što društvo nametne. Porodične vrednosti se sigurno ne mogu njegovati na način kako se to radilo prije 50 godina ali to ne znači da se ne trebaju njegovati uopšte. Na roditeljima je da odluče da li će i u kojoj meri na tome insistirati.
Iako se na društvo na globalnom nivou ne može delovati, može se delovati na nivou porodice. Na roditeljima je da definišu svoje stavove prema društvu tj. da odrede ono što smatraju dobrim i prihvatljivim i da usmeravaju decu u tom pravcu. Da bi to postigli potrebno je da jačaju individualnost, samopoštovanje, samopouzdanje kod svoje dece, osećaj zajedništva i pripadanja prvo porodici, a zatim i ostalim društvenim grupama. Jedino će emocionalno sigurno dete, koje je podržano od svoje porodice i koje zna da u porodici ima sigurnu bazu, uspeti da se izbori sa pritiskom vršnjaka u različitim kontekstima.
Adaptacija porodičnih stavova i prilagođavanje konkretnom kontekstu su potpuno prihvatljivi ali uz kritički osvrt na zahteve društva. Sve zahteve koji dolaze od spolja, potrebno je sagledati kroz prizmu porodičnih pravila i vrednosti i u skladu sa tim delovati. Roditelji ne treba da se plaše da ponekad i uskrate deci neki zahtev, to je roditeljska uloga, da svojim primerom i postavljanjem granica ukažu na ono što je prihvatljivo, zaštite decu i podstaknu ih na razmišljanje o konkretnom ponašanju.
Roditelji imaju snagu, životno iskustvo i trebalo bi, moć u kući, dovoljno veliku da mogu deci da prenesu porodične vrednosti koje žele. Svaki roditelj je najbolji ekspert za svoju porodicu, čak iako ponekad klone pod uticajem svakodnevne brige i žurbe. Zato roditelji, razgovarajte sa svojom decom, postavite i sa uzrastom revidirajte granice i pravila, njegujte porodične rituale i u odnosu prema deci ostanite dosledni svojim principima.
PIŠE: Milica Belada, dipl.psiholog, porodični psihoterapeut
Izvor: Roditelj