Ову реченицу прочитала сам као коментар на један од наших текстова, на друштвеним мрежама. И веома ми се допала. Кратко, јасно, охрабрујуће.
А пре ове, не знам ни сама колико сам пута прочитала изјаве попут: “Речено је да ћутимо”, “ма боље ми је да ћутим, јер ако почнем да причам…”, “Да, малтретирао ме је родитељ, али ми је директор рекао да је боље да ћутим.”
Као неко ко је кратко радио у школи, али и као неко ко има јако блиске људе са деценијским искуством у просвети, морам да вас питам – ЗАШТО?
ЗАШТО је боље да ћутите? И – зашто ћутите? Шта очекујете да ће се лоше десити ако проговорите?
Ако се од вас очекује да радите у учионици од 20 квадрата са 15 ђака, зашто се не побуните? Зашто не позовете медије, зашто не станете пред родитеље и не кажете – ја ово нећу?
Ако сте наставник информатике који ради без рачунара, зашто о томе не обавестите надлежне, министра, УНИЦЕФ, зашто пристајете да радите посао који не пружа услове достојне човека?
Не, није крив систем. Када једном уђете у учионицу, у њој би морала да важе ваша правила. Страх од система је понекад начин да нас систем држи под контролом, а понекад наш изговор да не предузмемо ништа. Не само у просвети, не само у нашој земљи.
Много је тога у нашим рукама. Кажете да вас мрви бирократија. Кажете да су деца неваспитана и бахата. Кажете да су родитељи још гори. Али, откуд онда примерно владање на крају сваке школске године, код 99% ученика? Да ли им је ту оцену у књижицу уписао систем?
Ако сте некада читали књигу “Послушност ауторитету” онда знате шта је Милграмов експеримент. Заправо, низ експеримената који су довели до шокантног закључка. Знатан број особа, учесника студије, радиле су све оно што се тражило од њих и нису се супротставили приговорима савести, јер им се чинило да наредбе долазе од легитимних ауторитета. У овом конкретном експерименту, насумично одабрани учесници су давали електро-шокове људима које уопште не познају (нису знали да је то експеримент и да шокови нису прави). Чак 2/3 њих ишло је до краја (а крај је 450 волти), поштујући ауторитет.
Управо је то оно што радимо и ми, одрасли и управо је то оно чему, позивајући се на “систем”, учимо своју децу и ђаке у школама. То тако мора, то је систем, поштуј ауторитет и не преиспитуј.
Бунтовници бивају означени као лоша деца, лоши ђаци, они који ремете устројство. Понекад они то и јесу, а понекад устројству треба неко да поремети ствари.
Зато, када следећи пут затворите врата учионице иза себе, гледајте да тај час не држи систем. Нека га држи човек у вама који је ту професију изабрао због ђака и њихове будућности. А кад се час заврши, с пуним правом и свом снагом – борите се за све оно што заслужујете – за боље услове у образовању, топле учионице, чисте и модерне школе, квалитетан наставни програм, па и за боље плате. Само, не на друштвеним мрежама. То смо већ пробали, није успело.
А. Цвјетић