У сусрет матури: Матурски говор на мало другачији начин

Имамо прекосутра пет година матуре…
Питала ме је другарица да напишем говор у име нашег одељења. Одбио сам из прве, без икаквог размишљања…

О чему бих могао да пишем?
О пропасти генерације, о необразовању? Примитивизму? Неповерењу? Апсолутној незаинтересованости за град, државу? Немању посла? Немању перспективе? О све горем школском систему који ствара идиоте? Медијском? Kултурном? Политичком? О томе како пуцамо као друштво по свим шавовима? О томе како ударамо једни на друге? Завидимо? О томе како мрзимо из дна душе?
И када бих прочитао тако нешто, чему све то? Kога уопште брига за то? Kога брига за било шта људско на овом свету?
Евентуално би неко подригнуо у знак одобравања а после наставио кришом да чачка зубе или да процењује да ли је накит на другарици преко пута бижутерија или прави…
Могао бих да причам о Екрему Јеврићу, Великом брату, Фарми? Можда би ме тада разумели? Могао бих да причам о томе како окрећемо главу једни другима када се сретнемо на улици? О томе како ћу бити срећан ако од нас двадесет и нешто из одељења дође бар десет? Могао бих о томе, али нећу…
И биће то супер матура. Не сумњам. Биће једење, пијење, љубљење, грљење, играње, мало Цеца, мало Јеца, мало Џеј, мало Тома. Испливаће на површину све оно потиснуто, севнуће понека страст, понека закаснела суза, понеки трач и извињење и све ће се наставити по старом.
И, уместо да се зближимо, помогнемо једни другима, урадимо нешто за град, земљу, ми ћемо да исфолирамо то вече и ништа неће да се промени.
Уместо да се зближимо, ми ћемо да гледамо ко је шта обукао, чије одело и хаљина колико кошта. Мерићемо ко је шта урадио, хвалићемо се, завидећемо и то је то.
И шта? Треба да причам неке патетичне приче, не пада ми на памет. Мука ми је више од циле – миле фолирања, шлихтања, намигивања, пријатељстава, загрљаја и обећања за једно вече…
То што наше одељење неће имати говор – можда ће бити и најбољи говор те вечери?! Можда најбољи у последњих десет – двадесет генерација?
Некада се све може рећи ћутањем, не кажеш ништа и све си рекао. То је прави утисак. То је права слика данашњице. А не којекакве празне приче и баљезгарије као што су – «Ти дивни цветови младости који су полетели ка небеским висинама и блистају у пуном сјају ношени ветровима судбине исписују најлепше странице живота…»
Kаквог бре живота?! Kакве бре црне младости?!
Докле ћемо да будемо лицемерни? Докле ћемо да се фолирамо и да се приказујемо бољим него што јесмо док нам је, у ствари, све горе?
Свако треба искрено да каже оно што има, оно што му је на души, ако још увек има душу, а не да лажемо једни друге.
Зато ми немамо ништа да кажемо, то је наш говор. Мислим да смо тиме све рекли!
Хвала!
Извор: stefansimic.net